Дело

346 Д Е Л 0 — Моје је место међу људима, Илићу — рече Чедомир уверено. — Мене чека живот необичан, јак, велики. Он мора доћи. Ја имам времена. Ја не смем живети обично. — Али — прихвати после једне почивке — ако он не дође ако будем морао живети као сваки други, онда... Видиш ли овај револвер?.. И младић извуче један џепни булдог, сав зарђан. — Купио сам га пред демонстрацију 23. Марта. Жандарми су ме измлатили, ја се нисам користио њим. Али, ако оно дође што ти рекох, онда... — Остави револвер. Не ваља га показивати у пијаном друштву — прекину га Зарија, па испи чокањ до дна и, не одвојивши још стакло од уста, продужи: Најзад, свеједно. Нама је већ изречена пресуда. Ми имамо да бирамо између ово двоје: или да убијемо наше срце да би живели као старци, или да умремо млади слушајући своје срце. Ја сам изабрао ово друго, а и ти ћеш... сигуран сам. Пиј проводи се, уживај младост. Ја сам ти то, Јежу, говорио одавно, али ти имаш дух романтичан. Ти мислиш да сам груб. Ја нисам груб. Ја имам искуства, и то је све. Ја познајем живот. Он вреди само толико колико му човек да вредности. Ничега сигурног, ничега стварног. Само снови... Хоћеш још један полић ? Чедомир се осећао уморан, сметен, изнурен. Ћаскање пијаног мудраца занимало га. Он оста пијуцкајући до зоре православну шљивовицу. Илић се није заустављао. Говорио је о науци, политици, жени, Богу, лудници, а кад су изишли из кафане, закључио је, већ трештен пијан : Jec’, кажем ти... нема ни добра ни зла апсолутног, већ конфликта између нужних сила. У то буди уверен. (Наставиће се) М. М. Ускоковић.