Дело

ИЗА ЗВЈЕЗДА СЈАЈНИ... Кад је небо сиво, ко голуб’је перје, А облаци тешки по земљи полегли, Када киша цури, и вјетрови хучу А срце, кб да су окови ми стегли, Не може да куца... већ трепери јако, Тада мислим на те, и — плачем полако... Плачем, што си тако далеко од мене, Даље и од краја нове земље вајне, Даље од облака, од етера даље Тако у висини, иза звезде сјајне... У свемиру вјечном, негђе на врхунцу Близу анђелима, близу Богу — Сунцу... У сунчеву царству твоја душа живи, У весељу слатком траје своје дане, Док се моја труди, да наслути само Где си, и какве су сласти то незнане И к теби се дижућ’ кроз слојеве таме У страху се пита: „Има л’ мјеста за ме?“ Ил’ и тамо можда обрнути закон О добру и зломе, ко на земљи, влада? Да ли зли и тамо уживају сласти, А доброта тамо, ко и овђе, страда? Хоћу л’ тамо наћи крај патњама дугим? Ил’ ћу један пако замјенити другим? Марија Туцаковић - Гргић.