Дело

О КЊИЖЕВНОЈ СВОЈИНИ Радови духовних радника нијесу од малене важности и значаја за појединце, па и само друштво. Списи научника, пјесника, приповједача уносе у духовни свијет нове појмове, облагорођују психичку страну човјекова живота, упознају је са истинама и резултатима до којих је дошла култура у своме развоју, ум људски. Увиђајући значај радова, до којих духовна дјелатност стваралачки долази, производа писаца и књижевника, само друштво, осим признања и идеалне награде, морало је изаћи у сусрет ауторима и на други начин. Идеална награда, слава и признање често пута биле би мале жртве од стране појединаца и друштва. Радови књижевника, који своје идеје, комбинујући их на својствен начин, саопштавају трећим лицима, друштву, треба да уживају заштиту. Та заштита дјела књижевних радника означује се као ауторско право на литерарним дјелима или књижевна своЈина. Потребу заштите књижевне својине увидјели су сви културни народи, који су својим тежњама дали видна знака и законодавним путем још у првим десетинама деветнајестога столећа. Морало се изаћи у сусрет појединцима, који своју снагу, духовни рад и способности стављају у службу књижевности, образовања, науке. Дати потстрека и потпоре књижевним радницима, значило је омогућити материјално људима од духа и способности, да стварају дјела. Писци, као и сви радници, треба за свој рад да добију награду. Сваки рад треба да буде награђен. Списатељи ће имати од оваквог решења овога питања користи; њима ће се омогућити, да истрају на послу за који имају способности и смисла; на тај начин одабирају се културни радници, који ће својим трудом и способностима дати дјела од вриједности и значаја. Друштво ће