Дело

0 КЊИЖЕВНОЈ СВОЈИНИ 369 опет имати користи, даће се могућност појединцима, да се сгшсима књижевних радника користују, а исти ће по протеку извјесног времена припасти у потпуну друштвену својину. Право на заштиту дјела духовне дјелатности новијег јс датума. Оно је производ новијега времена, најмлађа правна творевина, културним народима старога вијека, Грцима и Римљанима, потпуно непозната. Ауторско право1, признање права аутору на производима његове духовне дјелатности има свој зачетак у привилегијама, које су почели добијати издавачи одмах по проналаску штампе, за списе својих издања. Обично право није било у стању да пружи заштиту штампарима и накладницима, да их заштити од конкуренције против прештампавања, које се са проналаском штампе и распрострањењем штампарске вјештине приступачније учинило. Брже и лакше умножавање дјела путем штампе олакшано је, већи број се одавао штампарском послу, као лакшем и простијем занату, којим се сад могло више дјела много брже производити и у промет пуштати. Прештампавањем туђих списа од стране трећих лица, неовлашћених издавача, вријеђали су се интереси правног предузимача. Несавјесни издавачи покушали су да се користе прештампавањем, да дођу до добити, а често и правог издавача, накладника, не само што су искључивали из добити, него и из покрића учињених трошкова око штампања дјела. Прештампавање туђих књига у вјећој мери учинило је да се појавила потреба. да се регулишу ново створени односи. Осјећала се потреба заштите права штампара и издавача, који су се сматрали поврије, ђени у својим материјалним интересима. Писци, духовни продуценти списа, слабо су учествовали у прво вријеме у борби око заштите. Тек у новије вријеме, од почетка деветнајестог столећа, њино право и интерес, кад је ријеч о заштити духовне својине на дјелима књижевности, дошли су на прво мјесто. Издавачи и штампари нијесу нашли у обичном праву, а тако исто ни у реципираним изворима римског и канонског права, ослонца и потпоре у борби за заштиту својих права. У римској свјетској држави постојала је свакако трговина са књигама, које су робови руком умножавали, али законодавне заштите за књижевна дјела, за заштиту и признање духовне својине, није се знало. 1 Allield, Urheberrecht an Werken der Literatur und der Tonkunst (1911). Дело, књ 36. 24