Дело

370 Д Е Л 0 Крајем средњег вијека издавачи напреднијих европских земаља задобише привилегије за искључиви промет својих издања. Угледни научни ауторитети признали су ове привилегије, сматрали су да је прештампавање недозвољено и забрањено'2. Забрана прештампавања бјеше лозинка, која је руководила браниоце књижевне својине; оно је забрањивано привилегијама штампара и књижара, а било је само срество, да се постигне циљ: заштита самосталне литерарне продукције. Ауторско право (Urheberrecht, Autorrecht) јесте признање права заштите аутору, духовном продуценту, на производу његове духовне дјелатности, посепце код књижевне делатности, на списима. По овоме праву, ко једној идеји да самосталан израз или облик, има искључиво овлашћење, да се продуктом свога рада, у ком је његов дух 6i:o запослен, искључиво привредно користује за извјесно одређено вријеме. Стваралачка, продукцијона моћ, духовна радња ауторова може бити у ријечима или тоновима, производ цртачке или пластичне умјетности, умјетничка радња или фотографија, или индустријски проналазак. Духовна радња ауторова исказана у ријечима самостално изражена, даје аутору искључиво право. Ово искључиво право коришћења и располагања у погледу на духовне творевине писаца може се означити као духовна својина на књижевним дјелима, књижевна својина. У самој ствари овај израз није срећно употребљен, ако схвагимо своЈину као неограничено право господарења над једном тјелесном ствари. Јасно је, да право заштите духовних продукција није у поменутом смислу својинско право. Још најстарији закони, говорећи о заштити књижевних дјела, служили су се овим изразом; тако нпр. епохални пруски законик литерарни од 11 јуна 1837, који је послужио као основица немачком законодавству за заштиту аутор11 Прештампавање је сматрано одавно не само као поврс а правде и морала, него и правног осјећања и освећеног правног добра, а долозно прештампавање стављало се међу разбојништво и крађу. Лутер је године 1525 са пуно разумијевања и оштрине осудио прештампаче, што једни друге пљачкају, јер је неправо да један ради и трошкове сноси око тога, а други ужива, док онај први штету сноси. Конрад Лагус (1544) изједначује прештампаваче разбојницима; Виланд такођер назива прештампавање књига разбојништвом; Хегел крађом, исто тако и Фихте; Лесинг изједначује прештампача са лијењим бумбаром; Жан Пол ставља га и испод крадљивца; Книге зове прештампача биједним лењивцем, који хоће да жње тамо, гдје није посијао; Захарија сматра заштиту против прештампавања као часну ствар и т. д. (в. Kohler, das Autorrecht, стр. 83—84).