Дело

0 КЊИЖЕВНОЈ СВОЈИНИ 371 ског права на дјелима литературе; исто тако француски од 19. јула 1793, који је имао великог утицаја ван граница Француске, као узор, у свом art. 1. означује ово овлашћење, као propriete. У новије вријеме немачки закони потискују израз „geistiges Eigentunr, као ознаку за право на литерарним дјелима, употребљујући израз право ауторско (Urheberrecht), чему се и наука придружила. На бернској конференцији (1885), кад су се водили преговори између држава о заштити ауторског права, овај израз propriete, који се употребљава у Француској, предложила је француска влада преко својих делегата; француски писци сматрали су овај израз као јачи и изразитији, а уз то би се у загради означило, да је раван с немачким означењем Urheberrecht. Немачки делегати успротивили су се овоме предлогу одлучно, који је био примљен, али доцније напуштен, као су немачки делегати изјавили, да ће оваква одлука, нетачна н противна немачким правним појмовима, спријечити приступ Немачке јединству. О правној природи ауторског права конструисане су разне теорије3. Раније, сматрано је ауторско право као својина у пуном значењу те ријечи, док су га други схватили напротив, као искључиво, чисто лично право. Сродност између стварне својине и духовне својине несумњива је. И једна и друга морају се поштовати од свакога и против свакога су заштићене, преношљиве су. Аутору, као овлашћеном лицу, остављена је извјесна свера искључивог господарења над његовом духовном продукцијом, заштићен је од повреда трећих лица, као и код својине на стварима. Ова сличнрст завела је многе писце, да то право, како су учињели присталице теорије духовне својине, помијешају и идентификују са својином. Сагласност доиста постоји, али не смије се сметнути с ума, да постоје и многе разлике измећу ове двије врсте својине. Начин прибављања, начин преношења није исти. Прво, духовна својина постаје увијек оригинарно у самој личности аутора, и само је по вршењу преношљива. Треба напоменути и разлику у времену; својина на стварима није временом ограничена, духовна својина напротив везана је за воемене рокове, она се с протеком извјесног времена гаси. И уко је ова разлика значајна, ипак основну противност не треба тражити у временој разлици, јер док с једне етране и својина на стварима може бити временом ограничена, па Никетић, Ауторско прлво („Недељни Преглед" 1908,6р. 29. 31,32, 33, 34, 35). 18* i