Дело

382 Д Е Л 0 Ренпски се премишљао један часак па, као да се сажалио на ову мајку чије је црте потресала неисказана плашња, благо одговори: Не бојте се, можда ће бити и боље! Господичић ће се прихватити каквога посла, ожениће се пристојно, и ви ћете пре неговати унуке... Али Дирковица може бити није ни чула ове утешне речи. Кршећи руке и плачући горко, она тихо зајеца: — Јадно моје дете! Јадни мој малиша! Ја сам овде јела, пила, уживала и као краљица нека живела у сваком задовољству — а он се морао патити! И бојажљиво стаде испитивати Ренпскога: Колико има тих дугова ? Коме је дужан? Је ли то сигурно ? — Ренпски је одговарао преко воље. Ипак је казивао по нешто, наводећи изворе из којих је то сазнао. Цела варош о томе говори — рече он на крају — само ви за то ништа нисте знали. Дирковица је престала да плаче и да крши руке. Седела је дуго непомична, нема, па на једанпут устаде и диже главу. — Па — рече — кад је тако, онда ја треба да почнем друкчије живети... Пре но што наиђе последња беда, он ће се оженити и добити велики мираз; а док се не ожени, стара мајка је дужна да му олакша. Доста сам царовала. Ма колико да је Ренпски добро познавао старицу, није одмах погодио сав значај њенога говора. Тај се значај јасно показао тек идућега јутра, кад се ЈБудвиса спремала, као и обично, с корпом по намирнице у варош, а Дирковица је задржала рекавши: — Данас нећеш ићи, а одсад нећеш ни ићи... осим у неки велики празник... Радних дана, па и простих недеља не треба меса, не треба масла, не треба млека, ништа из вароши не треба. Имамо у кући бундева, кромпира, сувих крушака, имамо мака, граха, купуса, и још доста брашнл за хлеб... то ће нам трајати дуго. Чудно је било погледати ту старицу мајку, како се добровољно спушта од живота, до душе не раскошнога, али угоднога, у праву беду, која води рачуна о сваком скоро залогају и свакој капи воде, која из дана у дан брижљиво скупља најситније мрвице да би од данас могло остати за сутра, па и за прекосутра. Дугих зимских вечери велика на свод соба била је тужна и хладна, без ватре у пећи, која је сада гашена још изјутра, чим