Дело

М И Л О Р д 381 — Казаћете му да ништа не дате, јер немате. — Па јест! Тако је то лако рећи детету: нема! А кад он рекне да му треба ? Па он има две куће, једну у Златној улици, другу овде. Оно тако је, дабоме — рече она — али од њих он има таман толико да може добро живети, а ови новци што је Матеуш оставио били су му свагда у помоћи, кад год је нешто много пожелео, или кад му је требало учинити какав велики издатак. Намерно му нисам давала све одједанпут, чак му нисам казала ни колико има. Мислила сам: даваћу по мало, дуже ће трајати и мој ће малиша увек наћи код мајке помоћ. Добро дете није тражило све, узимало је по мало и увек учтиво, лепо молило: дај, мамице! А сад се ето свршава уживање, и његово и моје. Сад му стара мајка мора казати : немам, сине. Ту убриса прстом једну сузу. Ренпски ју је гледао, ћутећи. Можда је и добро — рече — што му те проклете новце нећете више моћи туткати у руке... смириће се, приштедеће... — Јадниче — дубоко уздахну Дирковица. — Латиће се каквога посла — додаде Ренпски. Жена чисто поскочи. — Желела бих знати каквога? — повика. — Шта, ваљда лонце да прави или у канцеларији да вене! Није него још нешто! Нисам ја њега за то скоро у птичијем млеку купала и за племића неговала... не за то... Прекиде је Ренпски, који устаде жустро, с неком изненадном одлуком. — Но — рече — кад сте већ толико слепи и говорите о томе господству, онда ја дуже не могу ћутати. Нисам до сад хтео бити кобан гласник. Али вас треба припремити. Господин Рајмунд ће морати убрзо сасвим да промени начин живота. На ову кућу и ону другу он се толико задужио, да ће брзо обе бити продане. Дирковица је слушала очију исколачених и некако чудно замагљених и жмиравих. Продаће се! — узвикну она нагло и пљесну рукама Господе Боже! Угашеним очима гледаше неко време у свога пријатеља, па опет повика: Па шта ће после бити, драги господине Анджеју! Кажите ми шта ће после бити ?