Дело

380 Д Е Л О лендар и рекла да хоћу да му на крштењу буде име: Анатол. Мој стари зину од чуда. „Не, вели, њему ће име бити Грегор, као моме прадеду“. Ја не попуштам, он не попушта. Нисам била научила на свађе, јер смо се увек слагали, па ми се срце стеже, и ја ударим у плач. А онда сусетке окупе мога Матеуша: „Убићете жену! Она је још тако слаба и бледа!“ Онда он немаде куд, но допусти. За Фортуната се већ нисмо свађали, јер се то име и њему допало; али кад нам се роди најмлађи, он опет са својим Грегором. Ипак сам ја одржала своје — а и ко се данас зове Грегором? Кочијаш мога Рајмунда, али не он... Ренпски јој је понекад говорио: — Начинили сте, госпођо Аполонијо, од свога детета Бога, метнули сте га на олтар па му се клањате као незнабошкиња. И доиста је то најбоље казивало ту врсту материнске љубави. Ова је мајка била незнабошкиња. А била је потпуно срећна и сасвим спокојна. Ни сенка какве сумње или зле слутње није јој падала на ум, а једини јој жалостан осећај био туга за сином, блажена надом да ће га брзо видети, и уверењем „да се он тамо забавља као краљевић и ужива као бубрег у лоју“. Тако је трајалодуго, и тек кад је Милорду било двадесет осам година, а изгледао на врхунцу славе и успеха, у животу његове мајке насташе неке промене. Опет је јесење вече. Аполонија Дирковица и Анджеј Ренпски седе опет крај ватре у пећи, а грбава ЈЂудвиса дрема на клупи. Старица је нешто замишљена. Како преде, конац јој се кида у руци и већ неколико часова није запевала ни запевушила. Ни Ренпски није разговоран, но суморно гледа у ватру. У неко доба Дирковица проговори: — Знате ли да ми неки немир нагриза срце. — Какав немир? — упита старац. Она уздахну и мало поћута. — Ето — рече тихо — већ им је крај... — Чему је крај ? Оним новцима што је мој Матеуш оставио... Узимала •сам од њих, узимала, и већ скоро ништа није остало. Ренпски прогунђа: — Па шта је с тим? Шта ! Шта! — повика Дирковица исколачивши очи Зар ви не разумете? А шта да кажем моме кнезу кад дође к мени и рекне: дај!