Дело

П У т Распрскаћу се ко грохогни смех Човека дивљег у пећину сишла. Отменост ме је моја превазишла, Данас је она мој велики грех. Сувише дрхтах некада ко жица, При сваком нежном и тихом такнућу; Сувише просух крви локву врућу, И нежан бејах, и мио ко тица. Ал’ данас нисам више шеталица, На туђем сату што ревносно бије Тек туђа рука када га навије. Препун сам својих очију и лица ! Распрскаћу се ко грохотни смех Човека дивљег у пећину сишла. Отменост ме је моја превазишла, Данас је она мој велики грех. Разлио сам се над свима и свуде; Ускрснуо сам данас своје тело. А кад задрхтим, тада пљујем смело Далеку прошлост и све дане худе: Јер сувише сам личио на људе. Р. Младеновић.