Дело

52 Д Е Л 0 то у непосредњој садашњости. И најзад то вечито биће не дарује нам као милостињу нека виша сила, већ ми долазимо до њега сопственим радом и напором. Али и оваквим схватањем долази се до' потпуног и оштрог прекида са најближом околином и положајем, са заједницом људском. Усамљен стоји овде мислилац на великој висини и његов свет је једнолик и монотон. Са одбацивањем свих болова и радости, свих брига и задатака људских прети опасност бићу да изгуби свуколику живу садржину, и свеколико богасгво ствари утонуло би у бездан једне суве и неизразите вечности. У овој црти бежања од света огледа се прави Платон, доследни Платон, али никако целокупни Платон. Онај крајњи правац, који би нас далеко одвео, знатно је ублажен код Платона као и код свих осталих преставника тога правца, који изнад индивидуе нису заборавили целину људског рода. Јер нека би поједини мислилац потпуно и оставио иза себе цео свет, човечанство не би ту пошло за њим; већ сами обзири на браћу вратили су Платона том свету. Међутим што је на индиском а често пак и на хришћанском земљишту било једно прилагођавање и мимо своје воље, то је код Платона учињено и из унутарње наклоности. Њега као Грка и као пријатеља, шта више као научног проналазача лепоте, везују чврсте везе за ову стварност и гоне га, да у тој стварности учини нешто добро. Што нарочито утиче и ради на узвишењу чулног бића је сте она Платону својствена тежња, да између двеју супротности: душевног и чулног, битног и ништавног или привидног, вечитог и пролазног, утисне нешто средње, што би спречнло цепање и распадање живота. Тако се сад појављује душа као посредница између душевног живота и чулне природе, и она од једне стране узима вечите истине, а другој страни доноси живот. А у самој души постоји снажан напор између интелигенције и чулности, и тако и при сазнању тек између знања и незнања појављује се право мишљење. На сличан начин се и у држави и у природи спајају супротности путем средњих чланака и свеколике разноликости се потчињавају једној постепености. Најзад и само лепо преставља једну спону између чисто душевног и чулног света, пошто ред, размера и хармонија везују оба света и тиме дају могућности и нижим створовима, да учествују у божанским творевинама. И чулни свет је лепи свет и као такав не треба се одбацивати. Највише биће, које не зна за завист, учинило је тај свет