Дело

54 Д Е Л О сти и противуречности човечијег бића, изнад којих га је чисто мислилачки рад далеко био уздигао. Такве промене увећавају вредност непосредног и најближег света и богаства нашег живота. Сазнање не преставља више његову једину садржину, већ узвишено место, са кога се расипа светлост и ум на све стране. Оно што је ниско добија своју вредност као нама људима неопходни ступањ ка вишему, јер наше око може се тек полако навикнути на светлост идеја. А идеја правичности и хармоније уздиже оно што је ниско тиме, што чини од њега један прстен у ланцу целине и одређује му нарочити задатак, чије решење долази у свршавање укупног дела. Тако је у нашој души, тако је и у држави. Оно постаје зло тек кад обрне ред и кад потисне оно, што је више од њега. С тога и све чулно није више само по себи за одбацивање, већ једино у случају кад пређе одређене границе. Овоме одговара једно друго лично држање философа према људским стварима и односима. Сад не може он више да гледа на то из далеке висине, поносито и хладно. Напротив, са дубоким осећањем дели он заједничку судбину. Као што је све добро његова радост, тако и све зло задаје њему бола. Отуда га нешто неодољиво гони да ради на ширењу добра и спречавању зла. И тако овај од света надмоћнији мислилац постаје смелим и страсним реформатором. Он прави опширне планове о поправци људског стања и не плаши се ни великих и нагих преврата. Док је раније тражено, да се афекти угуше, сад се истиче да без племенитог гнева ништа се ваљано не може учинити. Овде се мислилац појављује као ревносни борац, кога запетост борбе радосно убеђује и то у толико више, што по његовом уверењу само се божанство непрестено бори с нама. Према свему овоме види се, да Платонов свет мисли обухвата и бежање од света и просвећење света. Али и просвећење света долази од света идеја, одатле потиче и памет (ум) у чулном свету. И тако живот и поред расцепа остаје управљен на један главни циљ: И овде као и тамо све што је добро, то је душевне природе, и овде и тамо свеколики ум потиче од правилног схватања и правог сазнања. Наравно, сигурна је ствар да није овде све изравнато, да при тако просграном покрету разне струје остану. Али можда за ту противречност није крив једини Платон, можда се у самом човечијем животу налазе нагони и подстицаји са свим супротне природе. Да ли се само-