Дело

6 Д Е Л О глама, стојала је једна велика канта зејтина, са мерилицама обешеним о ивицу, неколико џакова кафе, пиринча, шећера. Око ваге, прекривене плавом хартијом, били су наслагани црни тегови од неколико кила, каје соли, судови од емаља. Из одшкринуте магазе ударала је кисела воња на јеличко вино. А један зрак сунца играо се око гирланда од разнобојне хартије, којим је таваница била украшена. Стари Лазаревић извуче из касе један свежањ старинске неранџасте хартије, шпартане плавим уским квадратима, скину са оближњег рафа један дивит, који је био изгубио своју првашњу боју под многогодишњим крмачама, и наби на очи, доста фин, цвикер. Он је метао увек тај цвикер, кад год је имао посла с писаном ствари, као да је знао читати и писати. Он је на тај начин давао свечаности томе раду, сређености својим мислима и пажње ономе што ће се написати. Он, затим, подиже главу и задржа је, тако уздигнуту, цело време, дајући утисак неког од оних наших неписмених државника из доба ослобођења. — Пиши јој — рече он, застајкујући на свакој речи — да смо сви, хвала Богу здраво и добро, и да јој исто од Бога желимо. Само, кажи, мајка ти је нешто назебла, па се много брине за тебе, да и ти ниси болесна, да ти школа није тешка и да не оскудеваш у чему. Волела би да те види, па дођи ако можеш, а ако ти школа не допушта, а ти немој. Ја ти шаљем нешто новца кад и ово писмо. Ако ти је то мало, а ти ми телеграфиши или отиди код мојих пријатеља и земљака, Вуксановића и Компаније, стаклара на Сави код Малих Степеница; немој да се стидиш. А сад прими много поздрава од твојих доброжелећих ти родитеља... и Радоја који ти ово писмо пише и у свему ми се на руци налази... То писмо је затекло Вишњу у врло тешком расположењу. Стид ју је био за онај тренутак заборава, који се десио кад је Чедомир био у њеној соби. У њој се бунила наша девојка из средњег сталежа, чедна бакалинова ћерка, послушна патријархална девојка, која, и поред својих лектира, није умела да измири старински морални закон породичног живота са борбом за испуњење својих сопствених потреба. ББено васпитање, које јој је обезбеђивало срећу у очевој кући, обележавало је као повреду природног закона њен потхват да сама извојује свога