Дело

Књиг.л 65. СвЕСКА 1—3. ДЕЛО ОКТОБАР—ДЕЦЕМБАР 1912 ГОДИНЕ ХРОМИ ИДЕАЛИ — СВРШЕТАК — У селу је добро свакоме који од њега не тражи више него што може дати — одговори Вишња полагано. — Живи се без великих брига. Дужности нису тешке. Има се доста времена. Читам, посматрам, размишљам, учим децу, сваки дан испуним корисно. — И ти си срећна? — прекину је Секулић. — Срећна? Не; не знам; може бити. На срећу ретко ми■слим; она ми се чини сувише неодређен појам, мислена именица. Али... — Али? — Али сам задовољна — замуца учитељица —- задовољна у сваком случају. — То је опет срећа... једна врста среће. Данас је мало задовољних људи. Ретки су као беле вране. Садашњост нуди једва предмете за радост. Данашње доба... Пардон, изволи напред додаде суплент и склони се у страну. Улица је на том месту била раскопана. Од последњих киша нахватала се читава бара. Неки добричина наместио је брвно. Девојка ступи напред. За њом пође Секулић и погледа је случајно. Њена коса, обилна и плава, била је сплетена у густе витице. Носила је тесну сукњу и корачала крупно, те се њено тело оцртавало на грубом штофу од хаљине. Он уздрхта. Један унутрашњи глас му шапну: — Волете се већ неколико година. А ти не видиш... ти ниси видеототело, то лепо тело, те кутове... погледај их, отвори очи, слепче. l*