Дело

108 Д Е Л 0 још изненадити у тренутцима отворености жену коју волимо. Рене то искуси сад. Само, он беше и сувише занет у Сузану да би се предао првој појави оног другог лица своје богородице. „Па шта?“ рече у себи кад се пробуди сутрадан и кад нађе на свом узглављу свој мучни ocehaj, „била је добре воље синоћ. Јесам ли какав велики саможивац да јој то пребацујем?... Барон Дефорж је био у њеној ложи, а она ми је рекла да he ићи у позориште само са својим мужем? Она he ми то објаснити првипут кад се састанемо... Њен муж није имао изглед свога карактера ? У лицима се човек тако често вара. Зар ме Клод Ларшер није толико варао поред све умиљатости својих гестова, свог отвореног лица, свог услужног опхођења и изгледа да се не ceha чиме га је услужиоД.. Па онда та гнусна издаја!...“ Сва свирепост утисака које је синоћ осетио, претвори се у мржњу још бешњу против човека који је, због своје грешне брбљивости, био непосредни узрок ове туге. У својој претераној неправди, Рене није признавао ни најнеоспорније заслуге свога најбољег пријатеља, свога заштитника: савршену незаинтересованост, оданост без награде, стварно одсуство књижевничке зависти. Није Клоду чинио ни ту милост да призна како је тај последњи говорио Колети лакоумно, не размишљајући, без задње намере. Љубазник Сузанин није могао остати пријатељ човека, који се усудио да говори против те жене оно што је Ларшер рекао. То је Рене понављао у себи целог дана. Пошто се врати из Библиотеке, где му је било готово немогуће да шта уради, седе за свој сто да пише тој издајици једно писмо које се никад не заборавља. Кад сврши писмо, прочита га. У њему је бранио Г-ђу Морен на начин који прокламује његову љубав, а сал више него икад хтео је да Клод не зна за његову тајну. „Нашто му писати?“ закључи ; „кад се врати, казаћу му шта мислим о њему. То је достојанственије“. Спремао се да исцепа то опасно писамце кад Бмилија уђе, као што је радила обично пред вечеру питајући свога брата како је радио. Она прочита, са својом природном женском радозналошћу, и упита: — „Гле, Ларшер је у Венецији? Дакле ти је лисао?“ „Не говори више никад то име преда мном“, одговори Рене и поцепа писмо с једном врстом хладног беснила. „Посвађали сте се?“ упита Г-ђа Фресно, која је у души гајила захвалност према Ларшеру.