Дело

Л А Ж И 109 „За увек“, одврати Рене. ,,Не питај ме због чега... Он је највероломнији од свих пријатеља11. Емилија није даље наваљивала. Није се варала у нагласак свога брата. Патио је, и његова мржња према Клоду била је дубока; али то што је прећутао разлог те мржње пред својом сестром, наводило ју је да мисли да ту има нешто друго него каква књижевна распра. Номоћу надахнућа којом се страсна нежност служи, Емилија погоди да су се ова два књижевника посвађали поводом оне жене, чије име Рене није више никад изговорао пред њом, оне г-ђе Морен, коју је сад почињала да мрзи из истог разлога из кога ју је најпре заволела. Видела је, од пре неколико недеља, како образи њеног брата мршаве, око очију му се хватају колути, бледило умора шири се по том милом лицу. Ма да је била дубоко поштена, ипак је била довољно осетљива да припише овај умор правом узроку. Мислила је на то, преписујући одломке Саванароле, као некад одломке Каваљера; и макако да осети слепо дивљење и за најмању страницу која је изишла испод Ренеова пера, двадесет сличних знакова посведочише јој разлику у надахнућу између та два дела, почев од броја стихова састављених сваког пута, до непрестаних прерада појединих сцена, до рукописа, који баше изгубио нешто од своје нервозне чврстине. Извор свеже, широке поезије из кога је избио Каваљер, изгледаше сад да је пресушио. Шта се променило у животу Ренеовом? Једна жена је ушла ту. Утицају ове жене дакле Емилија је приписивала то тренутно опадање песникових способности. Ишла је даље, љутила се на опасну непознанку због болова Розалијиних. У обмани памћења, што бива често код претерано осетљивих душа, заборављала је колико је учешће она сама узела у прекиду њеног брата с малом Офарел. На Г-ђу Морен падао је цео грех, и, данас, та иста Г-ђа Морен завађа Ренеа са најбољим, најоданијим пријатељем, пријатељем кога је верна сестра одвајала од свих, јер је била оценила корист тога пријатељства. — „Али како се то десило“, помисли она, „пошто Клод није ту ? ...“ Довијала се да разреши тај проблем радећи по кући, преслишавајући Констана, прегледајући рачуне доброг Фресноа, испитивајући рупицу по рупицу и превој по превој у рубљу свога брата. Овај последњи се био затворио у своју собу, где га је све подсећало на јединствену, божанствену посету Сузанину, и