Дело

Л А Ж И 111 — „Ти ниси био ту“, рече она са једним осмехом, и погледа га : „Шта ти је, моја љубави ?“ Никад није видела у Ренеа то лицо мрко, готово сурово. - „Увек тај дечачки гнев против оног чланка“, одврати Рене. „Био је дакле врло оштар? Где се појавио?" прихвати она, опоменута својим инстинктом прељубнице; и како песник, упитан тако изненадно, промуца: „Не вреди да га читаш...“ није више посумњала! Имао је нешто против ње. Једно питање дође јој на усне: „Говорили су ти рђаво о мени?...“ Њен дубоко дипломатски дух би јачи од њеног првог покрета. Зар се у пола не признаје кад се поставља питање о својој кривици? Они који су у ствари невини не знају да се оптужују уопште. Требало је знати шта је сам Рене радио од ономадне, и која је лица видео која би му могла говорити о њој. — „Је си ли ишао Г-ци Риго?“ упита га она онако. — „Да“, одговори Рене и не могаде сакрити забуну у коју га баци то питање. — „И она прашта сиротом Клоду?“ — „Не“, рече; па додаде: „То је врло зла жена“, тоном тако горким да Г-ђа Морен прозре одједанпут један део истине. Глумица је извесно говорила Ренеу о њој. Поново је обузе жеља да изазове исповест. Помисли да је најсигурније средство да дође до тог циља ако опије свога љубазника сладострашћем. Знала је колико је човек обезоружан према таласима сласти које миловање лије у његово срце. Затвори уста Ренеу једним дугим пољупцем. Она спази како је у његовим очима прође пламен тамне чежњ, оне чежње која нас баца у лудило чула да у њему опијемо заборав на сумњу. По тихој ватри са којом јој врати пољубац и по животињској махнитости која дође затим, Сузана је могла разумети још боље да је Рене морао патити патњом у коју је била иомешана мисао о њој. Било је, у бесу тога загрљаја, нешго од оног опорог гнева који оживљава страст искључујући нежност. Кад се нађоше поново у рукама једно другог на крају те оштре чулне кризе, љубазница прихвати својим гласом најслађим, најподеснијим да се увуче до дна те душе коју је увек знала тако отворену: — „Шта су те то тако увредили те ми не кажеш?“ — „Ах! да је рекла ове речи у почетку њиховог разговора, он не би нашао у себи снаге да оћути. Поновио би јој свој разговор са Колетом кроз пољупце и сузе. Вај! није патио од тог