Дело

116 Д Е Л О имао вере у те свеже отворено плаве зенице! Веровао је да је њено чело, тако племенитог кроја, насељено нежним мислима. Са каквим заборавом говор њених ситних и вијугастих уста слушао је!... Не, немогуће је што је Колета причала!... Али нашто онда те лажи: прво једна, па друга, патрећа?... Да, слагала га је трипут. Нема безначајних лажи. Рене је то осећао у овом тренутку, као и то да поверење подлежи, као и љубав, великом закону: све или ништа. Оно постоји или не постоји. Они који су га морали губити знају то и сувише добро. — „Мој јадни Рене!...“ понови глас Сузанин. Видела га је у оном стању крајње жалости, где сажаљење умекшава срце, отвара га потпуно. — „Да, врло јадни“, прихвати младић, кога дирну тај знак сажаљења у тренутку кад је за њ осећао најдубљу потребу; и, гледајући је до дна очију, продужи: „Слушај, Сузана, претпостављам да ти све кажем. Доста сам се размишљао. Овај живот који водимо нас двоЈе не може дуго трајати... Он није довољан мојој љубави... Видети те тако, кришом, један час данас, један час прекосутра, а ништа не знати шта ти радиш, не делити ништа од твог сопственог живота, сувише је свирепо... Ћути, пусти ме да говорим... Постојала је једна велика сметња да не будем приман код тебе, твој муж... Е, па лепо, ја сам га видео. Издржао сам гледајући га. Дали смо један другом руку. Пошто је то свршена ствар, допусти ми да узмем користи од тог напора... Знам да није витешки ово што ти говорим, али ја нисам више витез... Ја те волим... Осећам да почињем гајити према теби рђаве мисли... Преклињем те, допусти ми да долазим к теби, да живим у твом свету, да те гледам негде још а не само овде, где долазимо једино да се подамо...“ — „Да се волимо“, прекиде га она одвајајући се од њега, и тресући главом, продужи: „Не хули...“ па паде на једну столицу: „Ах, мој лепи сан, тај сан који си ти разумео међутим, који си волео као ја, о љубави нашој, само нашој, без икаквих оних уступака који су те ужасавали као што ме ужасавају, дакле томе је крај!...“ — „Тако, ти нећеш да долазим к теби, као што те молим?“ навали Рене. — „Али ти тражиш од мене смрт наше среће“, викну Сузана: „таквог каквог те познајем, тако нежан, тако осетљив, ти се нећеш моћи обуздати у мом свету. Све ће те вређати... Ти