Дело

Л А Ж И 123 овој жени. Али Колета вас је видела како вечерате поред Г-ђе Морен и како сте врло предусретљиви. Ми смо се шалили, како се шали с тим претпоставкама, не дајући томе каквог другог значаја, ја бар... Све једно. Ви сге били мој пријатељ. Ваше осећање је могло бити озбиљно, било је. Ја нисам имао ту право, и ја вас молим за опроштај, ето, отворено, и упркос увреде коју ми мало час зададосте, на веру последње девојчуре, мени, вашем најбољем, вашем најстаријем пријатељу". — „Али, несрећниче!" викну Рене, „кад сте знали, да је то девојчура, зашто сте ме издали њој? И затим, да сте говорили бар само о мени. ја бих вам опростио..." — „Пређимо на ту другу тачку“, упаде Клод са својим истим гласом методичним и одлучним, „^о јест о другој лажи. 'Она вам је рекла да је чула од мене за однос Г-ђе Морен и Дефоржа. То је лаж. Она је то знала, одавно, од свих Салванеја с којима је ручавала, вечеравала и остало... Не, Рене, ако треба да укорим себе, није то што сам говорио о Г-ђи Морен са њом, — ништа јој више нисам рекао што она није знала боље него ја, — већ што нисам говорио отворено с вама онда кад сте дошли к мени. Ја сам знао сву срамоту те Колеге из високих кругова, и ја вам не одах то кад је још било времена... Да, требало је да говорим, требало је да вас обавестим, да вам викнем: Удварајте се тој жени, заведите је, узмите је, не љубите је... А ја сам ћутао! Моје једино извињење састоји се у томе што сам сматрао да она нема довољно рачуна да уђе у ваш живот онако како је ушла... Говорио сам себи: он нема новаца, те нема опасности...“ — „Тако“, викну Рене, који се једва уздржавао док је Клод говорио о Сузани на тај начин, „ви верујете у срамну клевету коју ми је Колета саопштила односно Г-ђе Морена и барона Дефоржа?“ — „Да ли верујем?11 одговори Ларшер гледајући у свога пријатеља зачуђено. „Јесам ли ја човек да измишљавам приче као што је та на рачун једне жене?“ — „Пошто сте јој се удварали“, рече песник изговарајући те речи врло полагано и наглашавајући их с највећим презрењем, „и пошто вас је одбила, у најмању руку требало је да је поштујете!... . — „Ја?“ узвикну Клод, „ја? ја се удварао Г-ђи Морен? Ја? ја? ја?... Разумем, она вам је то рекла...“ Он прсну у свој нер-