Дело

124 Д Е Л 0 возни смех... Кад говоримо о тим особинама у нашим комадима, оптужују нас да их клеветамо, беднице! Да их клеветамо? Као да је то могуће! Све су исте. И ви сте јој веровали?... Веровали сте о мени, Клоду Ларшеру, да клеветам једну поштену жену из освете због увређеног самољубља? Еј, Рене, погледајте ме право у очи. Имам ли ја на себи лицемерског? Јесте ли ме познали икад као таквог? Јесам ли вам доказао да вас волим? Е, па лепо! Дајем вам часну реч да вас је то слагала, као Колета. Хтела је да нас посвађа, као Колета. Ах! отровница! А ја сам био тамо доле, умирах од бола, па ни речце сажаљења јер ме је између два пољупца та дроља, горе него све друге, оптужила за ту гадост!... Јесте, гора него све друге. Оне се продају за парче хлеба; а ова, зашто? За нешто мало оне срамне раскоши данашњих скоројевића“. — „Ћутите, Клоде, ћутите“, рече Рене страшним гласомг" „Ви ме убијате". Олуја од осећаја разјарила се на њега, изненадно, бесно, неукротиво. Није сумњао да је његов пријатељ неискрен, и та искреност, помешана са убедљивошћу са којом је Клод говорио о Дефоржу, наметала је несрећном љубазнику визију Сузаниног притворства, тако мучну да ју није могао подносити. Није владао више собом, и, устремивши се на свог свирепог саговорника, шчепа га за врхове од капута и затре их тако јако да се нешто на хаљини расцепи: „Кад се сличне ствари тврде пред човеком о жени коју љуби, онда се износе докази, разумете ли? докази, докази...“ — „Ви сте луди“, одговори Клод отргнувши се. „Докази? Па цео Париз даће вам их, моје јадно дете. Не један човек, него десет, двадесет, тридесет причаће вам да су Моренови пропали пре седам година. Ко је нашао Морену место у друштву за осигурање? Дефорж. Он је управник тог друштва, као што је и Северне Железнице, посланик, бивши државни саветник, шта ја знам? Тај Дефорж је велика зверка, ма да не изгледа, он може плаћати те још какве трошкове! Кога налазите кад одете у стан Моренових? Дефоржа. Кад сретнете Г-ђу Морен у позоришту.Ј Опет Дефорж... И ви мислите да тај зликовац снује платонску љубав са том женом лепом и удатом за оног магарца? Те глупости су за вас и мене. Али човек као Дефорж!... Ах тако нешто! где су вам очи и уши кад сте код њене куће?“ — „Ја сам био тамо само три пута“, рече Рене. — „Само три пута?“ понови Клод, и погледа свог прија-