Дело

Л А Ж И 129 *. леваром, до оне гостионице Лавни што се налази на углу станице Монпарнас, а коју је дуго посећивало неколико славних сликара и вајара из нашег доба. Два писца се наместише у засебно одељење које Клод показа и на чијем огледалу нађе брзо Колетино име, неспретно урезано међу двадесет других имена. Он показа овај спомен негдашњих вечери своме пријатељу, затим, тарући руке и понављајући: Дреба се смејати својој прошлости", нареди врло сложену вечеру; нареди две бутеље најстаријег Кортона, и, за цело време док су јели, не заустави се у излагању својих теорија о женама, док је његов друг јео врло мало и гледао у свом спомену божанско лице у које је толико веровао! Је ли било заиста могуће да није мислио никако да је његова Сузана једна од оних о којима је Клод говорио с толико презрења? — „Нарочито'1, рече овај последњи, ,,не светите се. Освета у љубави је, ви’те, као алкохол на упаљени пунч. Човек се веже за жену болом који им је учинио, као и оним које су оне нама учиниле. Подражавајте мене, не мене из ранијег доба, него мене од данас, што пије, што једе, што се руга Колети, као што се Колета ругала њему. Осуство и ћутање су вам мач и штит у тој битци. Колета ми пише, ја јој не одговарам. Долазила је мојој кући. Врата затворена. Где сам ја? Шта радим? Она не зна. То их једе више него све остало. Једна претпоставка. Ви одете сутра рано у Италију, Енглеску, Холандију, по вашем избору. Сузана остаје и мисли да се ви још причешћујете побожно под закриљем њених лажи, а ви сте у углу од вагона, па гледајући како беже телеграфске жице, говорите у себи: — У двоје је игра, мој анђеле. — Па, онда, за три, четири или пет дана, анђео почне да се узнемирава. Шаље слугу, с картицом, у ваш стан: — Г. Венси је на путу. — На путу?... И дани пролазе један за другим, а Г. Венси не враћа се, не пише, срећан је на другом месту. Што бих волео да сам ту, да видим како ће Дефорж изгледати кад она изручи свој гнев на њега! Јер код ових правичних особа онај који остаје плаћа увек за онога који одлази. Али шта је вама?...“ — „Ништа“, рече Рене, који осети физички бол кад Клод помену омрзнуто име бароново; „мислим да имате право, и оставићу Париз не видећи је...“ На те речи, оба пријатеља се раставише Клод је допратио Венсиа до улице Коетлогон. На вратницама стеже му руку, понављајући: Дело, књ. 65. 9