Дело

130 Д Е Л О > — „Послаћу Фердинанда рано да се извести кад путујете. Што раније то боље, а нарочито немојте да је видите — немојте!11 — „Не брините“, одговори Рене. — „Сирото дете!“ помисли Клод кад пође улицом д' Асас. Корачао је лагано поред фијакера који су стајали дуж старог манастира Карма, место да удари путем за своју кућу. Окрену се да провери да ли је заиста његов друг отишао. Заустави се неколико тренутака, обузет видљивим оклевањем. Погледа у сат на полицијсксј стражари и могаде прочитати да сказаљка показује десет и четврт. — „Позориште почиње у осам и по, време да се промени одело... Пхк!“ продужи гласно говорећи самом себи, „био би одвише глуп кад би се одрекао Једне такве ноћи... Кочијаш, кочијаш“, и пробуди заспалог човека на седишту од фијакера, чији коњ му се учини најбржи, „улица де Риволи, на углу од статуе Јованке Орлеанке, па терајте брзо“. Фијакер појури и пресече улицу Коетлогон. „Он плаче сад“, рече Клод, „ако ме ипак види да идем Колети?...“ Није могао помислити да је младић, чим је дошао својој кући, затражио од своје пренеражене сестре да му спреми фрак. Сирота Емилија хтеде га упитати, али би дочекана с речима „немам времена на разговор...“ тако сувим и опорим да се не усуди да га-пита даље. Био је петак, и Рене, као што је рекао Клоду, знао је да је Сузана сад у Опери. Израчунао је да је то вече њен излаз у петнаест дана. Отуда мисао да је види поново, обузе га са толиком јачином да је журио како своју сестру тако и Франсоазу. Да ли је хтео остварити своју претњу и изгрдити своју неверну љубазницу јавно? Или је хтео да се нагледа те тако лажљиве лепоте, последњи пут пред свој одлазак? Прошле недеље кад је трчао у Жимназ после разговора са Колетом, могао је још размишљати и судити о свом плану. Спољна сличност тога корака са овим данашњим показа му лепо, док су га кола носила ка Опери, колико се променило све у њему и око њега, и у тако кратком времену. Са каквом је надом онда одлазио у позориште, а сад какво га је очајање обузело! И зашто овај корак?... Постави себи ово питање пењући се уз степенице, али осети да га гура нека сила јача од сваког рачуна, од сваке жеље. Откако је видео Сузану да је ушла и изашла из куће у улици Мон-Табор, радио је као аутомат. Кад седе у своју фотељу првог реда, балет из Фауста, који се давао то вече, примицао се крају. Први ути-