Дело

Л А Ж И 131 ■сак музике на његове затегнуте живце би као нека болесна тронутост. Сузе му наиђоше на очи, тако обилне да замрљаше стакло на његовом догледу, кад га управи на део сале где се налазила Сузанина ложа, она ложа где му се она појавила тако божанствено стидљива и лепа сутрадан по забави код кнегиње Комов, — ни стидљивија ни лепша него сад... Била се наслонила на балкон, у хаљинама плавим овог пута, с бисером око њеног нежног врата и дијамантима у плавој коси. Још једна жена, коју Рене није видео никад, седела је поред ње, врло црномањаста, обучена сва у бело, и украшена адиђарима. Три човека су се видела у дну ложе. Један је био непознат песнику, а друга двојица су била Морен и Дефорж. Да, несрећник их је сво троје мерио очима: та жена продата овом матором блуднику, и тај муж који извлачи корист од тога. — Бар Рене га је држао за таквог. — Ова слика срама промени његову тронутост у бес. Све се удруживало да га доведе до лудила: огорчење што види голико идеалне љупкости на лицу ове Сузане која се, још данас по подне, извукла кришом, с једног прљавог састанка; физичка љубомора, која је достизала свој врхунац што види пред собом срећног супарника; најзад једно немоћно понижење што је та неверна љубазница срећна, обожавана у сјају свога друштвеног краљевства, док је он био ту, он, њена жртва, умирући од беса, а не могући да је казни! Кад се балет сврши и антракт поче, Рене беше доспео у ону кризу љутње, коју обичан језик назива врло тачно хладним беснилом За време тих тренутака, и слично контрасту који се примећује у извесним наступима свесног лудила, Рене је господарио потпуно својим нервима поред свег беса у души. Човек може ићи тамо амо, осмехивати се и ћаскати; има све знаке мирноће, а у њему самом дешава се вихор убиствених мисли. Најгоре смелости изгледају природне, а тако исто и најгоре свирепости. Једна мисао је прошла кроз песникову главу: отићи у ту •ложу где је краљевала Г-ђа Морен и рећи јој све своје презрење. Како? Није га се тицало. Оно што је знао, беше да му је требало да олакша себи, па ма шга било. Идући ходником пуним елегантног света разних година, био је толико ваи себе, да гурну неколико лица, а не примети нити рече речце извињења. Затражи најзад од разводкиње да му покаже шесту ложу почев од аван•сцене на десно. — „Ложу Г. барона Дефоржа?“ рече та жена. 9*