Дело

132 Д Е Л 0 „Да, да“, одговори. „Он плаћа и позориште11, помисли,. „то је врло природно..." Али већ му се отворише врата, пређе мали салон који се налазио пред ложом, види како с.е Морен окрену и осмехну му се у сусрет са својим отвореним и простим лицем, говорећи му, као да су се сретали сваког дана: „Здраво сте?...“ И, зовнувши своју жену, која је приметила Ренеа а њено лице не показа ни најмање чуђење: „Женице“, рече Г. Морен, „господин Венси...“ — „Али ја нисам заборавила господина", одговори Сузана поздра Јљајући посетиоца љупким наклоном главе, „ма како да изгледа да ме је он заборавио..." Савршена лакоћа с којом су изговорене те речи, осмех који их је подвлачио, срамна обавеза да стегне руку томе мужу кога је сматрао као законитог подводача и да поздрави барона Дефоржа у исто време кад и остале присутне особе у ложи, све те ситне појединости одударале су сувише јако од унутрашње грознице младићеве да заста неколико тренутака као збуњен. Живот високих кругова је такав. Трагичне појаве догађају се, али без праске и под лажном љубазности разговора, уобичајеним манирима и таштим декором забаве. Морен је понудио Ренеу столицу иза Сузане, а ова га је питала о његовом музичком укусу, с толико привидпе немарности као да та посета није имала за њу кајстрашнији зкачај. Дефорж и Морен разговарали с другом госпођом. Рене их је чуо како говоре о томе ко је све у сали. Он није био навикао на то господарење собом, које допушта једној жени из високих кругова да говори о сукњама или музици док јој смртни страх прождире срце. Муцао је одговоре на Сузанина питања, не разумевајући ни сам шта је говорио. У једном тренутку, како се она била нагнула у правцу њега, он удахну мирис хелиотропе који је употребљавала обично. Тај утисак узбуди у њему спомен на пољупце које јој је дао. Усуди се најзад да је погледа. Спази те вијугасте усне, ружичасту боју лица, те плаве зенице, те златне косе, та рамена и то грло куда су његова уста лутала, а његове руке држале на својим длановима још њихов божанствени отисак. Његове очи изразише тада једно дивље лудило да се Сузана Морен уплаши готово. Она је била добро разумела, по самом доласку младићеву, да се догодило нешто изванредно; али је она била под погледом Дефоржевим и требало је пазити да се не учини ни једна једина грешка. С друге стране, најмања необазривост Ренеова могла ју је упропастити. Цео њен