Дело

Л А Ж И 133 живот зависио је од једног покрета, од једне речи младићеве, и она је погађала инстинктивно да је он способан да изговори ту реч, да начини тај покрет! Она узе лепезу и мараму од чипке које је била метнула на балкон од ложе, па се диже превлачећи руком преко чела: „Овде је велика врућина“, рече, па обраћајући се песнику, који се беше дигнуо у исти мах кад и она: „Хоћете ли да одемо у салон, господин Венси, биће нам угодније за разговор?“ Кад обоје седоше на канабе уског предсобља, она му рече гласно: „Јесте ли скоро били код наше пријатељице Г-ђе Комов?“ Затим полагано: „Шта је теби, моја љубави? Шта се десило?" — „Десило се“, одговори Рене угушавајући свој глас, „да ја знам све, и да сам дошао да вам кажем да сте ви последња жена... Не трудите се да ми одговарате... Знам све, кажем вам, знам у кош сат сте ишли у улицу ди Мон-Табор и у који сат сте изашли и кога сте тамо нашли... Не лажите. Ја сам био ту, ја сам вас видео. Ово је последњи пут што вам говорим, али чујте: ви сте бедница, бедница..." Сузана се хладила лепезом док јој је он бацао ове страшне речи. Удар који су јој наносиле, не спречи је да осети да треба по сваку цену пресећи на кратко ову сцену с тим полуделим љубазником, који видљиво није господарио собом. Она се нагну у правцу ложе, и позва свога мужа. — „Пол“, рече она, „видите да ли су дошла кола... Не знам шта ми је, да ли је то врућина у дворани, али ме мало час ухвати несвест... Ви ћете ме извинити, господин Венси?“ — „Чудновато“, рече Морен песнику, који мораде изаћи из ложе са мужем, „она је била тако весела, вечерас... Али ове дворане су тако мало проветрене... Њој је тако непријатно што са вама није дуже разговарала, она се диви вашем таленту! Дођите к нама... До скорог виђења, господине... И он затресе снажно по свом обичају руку младићеву који га је посматрао како ишчезе иза Сузане коју је држао под руку Дефорж, у правцу вестибила где је стајао лакеј чекајући своје господаре. Први удари петог акта Фауста чуше се. На Ренеа нападе нов наступ беснила које олакша рекавши готово гласно у.сад опустелом ходнику: — „Ах! Ја ћу се осветити!"