Дело

134 Д Е Л 0 XVIII Најсрећнији од све четворице. Сузана је познавала и сувише добро поглед барона Дефоржа а да уобрази како није приметио сцену у ложи. Шта ли је спазио? Шта мисли о том? То су за њу била два питања од главне важности. Било јој је немогуће да одговори на њих. за оно времена колико им је требало да се спусте од ложе додна степеница које излазе на врата, одређена за кола. Она се наслањала на његову руку, а он ју је придржавао као да је у ствари веровао да је она болесна. Лице бароново је остало неразрешљиво. Она сама није осећала у себи снаге да употреби своје обичне способности опажања. Комедија њене болести одиграна је само у пола, толико јој изненадни удар од овог разговора са Ренеом беше задао страха и бола. Она се бојала да младић, очевидно ван себе, не прасне и упропасти је за свагда. У исто време, свежа, врло искрена, врло жива страст патила је од те ужасне увреде и још ужаснијег открића. Док је, подигнувши хаљину, удешавала на степеницама своје ципеле од плавог сатина, тресла ју је грозница, као што се дешава кад се човек спасе смртне опасности, а где је ипак имао храбрости да се одупре. Осмехивала се упола, уздрхталих усана на лицу које је обузимало бледило. Осети да јој би лакше кад се посади у кут свога купеа, где њен муж заузе место поред ње. Пред Полом бар није морала да се стеже. У тренутку кад коњ пође, она се наже, као да учини последњи поклон. Светлост од гаса падала је право на лице бароново, које је сад изражавало његову праву мисао. Сузана се превари једног тренутка и рече у себи: — „Све је разумео... Шта ће сад бити?...“ Купе је био отишао већ неко време, а Дефорж је стајао још ту и чупао бркове, — знак крајње бриге код њега. Како је било лепо време, није наредио да му дођу кола. Кад је суво, обично је ишао до свог најмилијег клуба, улица Боаси-д’Англас, од места где је провео своје вече, ма то место било какво мало позориште на крају булевара. Све пушећи своју цигару, трећу од тог дана — доктор Ноаро није допуштао више — прелазио је с уживањем Париз, његов Париз где се хвалио да га познаје и ужива у њему боље него ико. Дефорж није био космополит, мрзео је путовања, што је звао „живот у пакетимаС Та шетња пешке, у вече, било је његово право задовољство. Користио се