Дело

Л А Ж И 135 тада да „преброји касу“ — то су његове речи — да пређе у глави разне догађаје тога дана и да повуче паралелу између својих издатака с једне стране и примања с друге. „Масажа, мачевање, јахање из јутра...“ Низ примања. То је утоваривање здравља

Пијење бургоњца о вечери, или црвеног порто, његов сићушни грех, или једење трифла, или љубљење Сузане...“ Низ издавања... Кад би себи допустио какво мало претеривање противно врло смишљеним правилима свога владања, мерио је брижљиво разлоге за и против, и закључивао је с речима „вредело је“ или „није вредело муке...“ образложено као судска пресуда. Па онда тај Париз, у којем је становао од најранијег детињства, био му је увек прилика за успомене. У њему се уједињавао цинизам са лукавством, а упражњавао је само чулно епикурејство. Уметнички је уживао поново сећајући се што је проживео. У тој и тој кући имао је састанак с једном красном љубазницом; друга кућа га је опет опомињала изврсних вечера у дивном друштву. „Треба у себи начинити четири стомака, као у вола, па да се прежива“, говорио је; „волови имају само ту добру страну, ја сам ју им узео“. Али кад кола Моренових одоше, у то вече месеца маја које беше ипак врло млако, врло благо, и ма како да је дан био за њега изузетно срећан до доласка Ренеа Венси у ложу, он поче своју шетњу под утисцима најтужнијим и најгорчијим. Сузана се није преварила. Он је знао све. Тај улазак песников га се дотакао у толико више што се, оно поподне, излазећи из куће својих састанака улицом Риволи, сукобио с младићем, који га је гледао право у очи. „Ја сам видео то лице негде?“ питао се узалуд Дефорж. „Где ми је била глава?“ рекао је у себи, кад је Пол Морен поменуо Сузани име Рене Венси. Још одмах, по физионсмији посетиочевој, оњушио је неку тајанственост. Кад је Сузана прешла у салон позади, наместио се тако да прати разговор испод ока. И ако није чуо шта је говорио песник, погодио је по његовим очима, по борама на челу, по покрету његове руке, да је правио сцену Сузани. Лажна болест ове последње није га преварила ни часка. Био је од оних који не верују у мигрене жена осем по протоколу по десет пута провереном. Дрхтање руке његове љубазнице на његовој мишици, кад су се спуштали низ степенице, убедило га је до краја; и, сад, прелазећи преко Опериног трга, место да се одушевљава пространим призором осветљене авние, с уведеном електриком од скора, или фасадом по-