Дело

136 Д Е Л 0 зоришта, за коју је говорио да је више воли него све могуће Богородичине Цркве, излагао је у себи све убиственије истине. — „Упао сам ту“, говорио је у себи, „у мојим годинама! То је сувише... И због кога?“ Све су се прилике скупљале да му начине то понижење још свирепијим: савршенство лукавства с којим га је Сузана преварила, а да он није посумњао ни најмање; — откриће изненадно као гром, — својство његовог супарника најзад, мали младић, случајни песничић. На двадесет разних појединости, помешане, долазиле су му у главу, све очајније једна за другом: јадно и неспретно лице у Венсиа кад су су се једини nvr срели, одмах по забави у дому Комовљевих; замишљеност Сузанина у то доба, коју није могао да објасни, а на коју је једва обраћао пажње; алузије које је чинила да иде пре подне код зубног лекара, у Лувр или у Бон-Марше. И он је све то примао за готово, он, барон Дефорж! „Био сам одвише глуп!“ понављао је гласно. „Али како је само могла?...“ Што га је дотукло, беше што није разумевао како се она дала ухватити, чак и у тренутку кад му Ренеово понашање у ложи није остављало никакве сумње. Не, није се могло сумњати. Да би се усудио да прави такву сцену, и околност што се Сузана тако понашала, морала му је бити љубазница. „Али како?“ питао се титуларни љубазник. „Није га примала код куће, јер бих то знао од Пола. Није га виђала у друштву, јер он не иде ни код кога...“ Рече још једанпут: „Био сам одвише глуп!...“ И он осети истински гнев против оне која је била узрок ове његове мучне смутње. Прошао је кафану де ла Пе, и одби две жене које му се обратише са срамним речима. „Вере ми“, рече у себи, „све су оне једнаке!...“ Начини још неколико корака и примети да му се угасила цигара. Баци је готово љутито: „И цигаре су као жене...“ Затим смагну раменима констатујући своју дечачку зловољу. „Пријатељу Фредериче", прошапта му унутрашњи глас, „ви сте били глупачина и продужујете..." Извуче другу цигару из своје кутије, пуцну њом поред ушију и потражи дуванџиницу да је упали. Хавана је била случајно изврсна. Као добар познавалац, барон удахну први дим, па помисли: „Нисам имао право, ево ова не вара...“ Овај пријатни осећај скрену ток његових мисли. Погледа око себе. Пролазници су ишли горе доле, као да је подне. Кола СУ јурила. Гас је осветљавао готово чаробно ново лишће у дрвећа. Десно, у дну, црква Свете Мадлене дизала се мрачно, а небо се плавило, пуно звезда. Ова париска слика допаде се Де-