Дело

Л А Ж И 137 форжу, који прихвати своја размишљања нешто ведрије. „Ах то!“ упита се, „јесам ли ја љубоморан?" Кад му је ко шта причао о тој жалосној страсти, махао је главом и говорио: „Удварају се вашој љубазници?... То је поштовање које се чини вашем добром укусу“. — „Ја, љубоморан? То би било красно!" Кад смо навикли да играмо у свету извесну улогу подуже времена, ми је играмо и у себи самом, па и кад смо на само. Дефорж се застиде од те слабости, — као официр послат да сврши неки посао, ноћу, у ратно доба, што поцрвени ако осети страх и не признаје да то осећа. „То није истина“, одговори барон самом себи, „ја нисам љубоморан1'. Скупи све мисли и замисли Сузану у наручју Ренеовом. Лако га заголица таштина, срећан што може утврдити да ова слика, ако му није пријатна, не изазива му бар ону кризу оштрог бола који представља љубомору. Противно томе, видео је како је песник ушао у ложу са измученим лицем и неукротљивим бесом бола од кога је дрхтало његово биће. То је био прави љубоморни човек и то у пуној кризи кобне маније. Антитеза између релативног мира које је утврдио код себе самог и очајање код његовог супарника поласка тако поносу бароновом да за тренутак осети праву сласт. Изненади се сам кад изговори своју фамилијарну узречицу, коју је наследио од свог оца, вештог спекуланта, а који ју је опет наследио од своје мајке, једне лепе и јаке Нормандкиње уортачене у имање првог барона Дефоржа, начелннка у доба великог цара: „Тричарије !... — А зашто бих био љубоморан? Да ли сам ја од ње очекивао неку љубав какву је сањао свакако тај песнички балавац? Да буде пријатна? Била је то. Да имам наложницу и проведем вечери? Она ми је то чинила. Е па шта још?... Срела је једног дечка младог, јаког, који се не штеди, мирише, има свежу косу, лепа уста. Она се је почастила. Није то ваљда могла од мене тражити... Али од нас двојице, добио је рогове он!...“ Био је пред вратима свога клуба кад то закл^учи тако безобразно. Простачка реч која му беше пала на ум утоли га за тренутак. „Све једно“, помисли, „шта би рекао Крисе?“ Вешти скупљач му је продао једном једну лажну слику по претерано високу цену, те је Дефорж, од тог доба, имао према њему оно љутито поштовање које осећају људи врло лукави према онима који су их преварили. Замишљао је пред собом мали салон у клубу и ту препредену животињу како прича Сузанину авантуру са Ренеом двојици или тројицн колега, изабраних међу најпакоснијим и најговорљивијим. Ова