Дело

138 Д I: Л О мисао би одвратна барону дотле да се не попе уз степенице него продужи у правцу Јелисејских Поља борећи се против ње. „Пхи! Ни Крисе нити ко други неће сазнати ништа. Срећа је још што није изабрала за љубазника кога од тих данашњих елегантних клипана..." И он се окрену да погледа у прозоре клуба из улице Ројал који су гледали на трг де ла Конкорд, јако осветљени. „Место тога, она је узела некога који није из високих кругова, кога не сретам никад, и она га није ни представила ни заштићавала. Треба јој признати да је сачувала спољну страну... Мало час што је онако дрхтала, би о је због мене... Сирота мала!...“ — „Да, сирота мала!...“ прихвати он продужавајући свој унутрашњи монолог под дрвећем авније. „Она животиња јеу стању да јој нстера на нос њену лудорију. Да ли је био баш љут вечерас! Како мало има укуса и окретности!... И то у мојој ложи! Да ироније!... Да тај ваљани Пол није муж кога сам ја васпитао, она би пропала. Па ето тајне наших састанака у његовим рукама. Треба оставити улицу ди Мон Табор... Не, тај дечко је несхватљив!...“ То му је био један од његових омиљених израза. Поново се наљути, и то овог пута на песника; али како се сматрао за духовитог човека, за човека који не вара самог себе, прекину тај наступ, рекавши: „Сад ћу да се љутим на њега што је љубоморан на мене. То ће бити најлепше! Мислимо најпре шта може све учинити. Уцена? Не. Још је сувише млад... Чланак у каквим новинама? Песник има сентименталних претензија?... То није свакако у његовом жанру... Да ли ће се посвађати с њом, из огорчења? То би било сувише лепо! Један сиромах ђаво у тим годинама, који има новаца као жаба длака, а држи у руци љубазницу лепу, заљубљену, са целом утанчаношћу елеганције око себе, и још гратис, па да£се одрекне!... Којешта... Али ако јој затражи да прекине са мном, а она буде толико зацопана у њега?...“ Изиђоше му пред очи, одмах и тачно, сви преврати које би тај прекид изазвао у његовом животу: „Прво остао бих без Сузане, а где бих нашао другу тако умилну, тако духовиту, која има то држање и моје навике?... Па затим, шта бих радио по целе вечери, не рачунајући ту да у Паризу немам бољег пријатеља од тог дивног Пола...“ Да би себе убедио у немогућност тих невеселих евентуалности, мораде се сетити материјалних веза због којих је био неопходно потребан кући Моренових. „Не“, закључи у истом тренутку кад стиже пред врата свога дома у Кур де ла Рен, „она ме