Дело

Л А Ж И 157 тако скроман, тако дубоко ниже ње! Ни слава да занесе једног писца који је у моди? Она сама тражила је да њихова веза остане тајна. Ни каћиперство? Није га одузела ни од какве супарникиње, она се није отимала дан по дан, недељу по недељу. Да, ма колико да је била чудовишна та љубав, помешана у ону потплаћеност, у ону подлу превару, она га је волела, она га воли још. Та душа, чија је морална губа њега запрепастила, остала је ипак способна за искреност. Нешто се сретало у њој што је било боље од њеног живота, боље од њених поступака. Рене пристаде најзад да саслуша глас који је бранио његову љубазницу, и гледаше право у очи тој проституцији чије га је откриће запањило. Био се посветио у многе тајне откако је ушао у дом Комовљевих, ппимио прве младићске утиске о аристократији, добио Сузану, уживао у грацији и најмањих појединости њених украса који су му откривали декор велике раскоши и његову рафиноваст до ситница. Чаролија живота високих кругова коју су створили његови невини снови, снови песника и грађанског сина, била се разбила у његовим очима и оставила му готово тачну визију страховитог расипања које је у вези са богатим животом у Паризу. У садашњем тренутку, и док се његова љубав, која је хтела живети, трудила да оправда Сузану, да је разуме бар, да открије у њој нешто да је не презире до краја, назирао је, благодарећи тачнијем познавању високих кругова, интимну драму која се одигравала у његовој љубазници... Клод му је то рекао овим истим речима: „Већ је седам година како су Моренови пропали...“ Пропали? та три слога стварали су сад младићу слику свега онога што они садрже у себи од одрицања и понижења. Сузана је расла у раскоши и за раскош. То је била њена атмосфера, њен живот. Њен муж ју је свакако први гурнуо на тај кобни пут. Дефорж се појавио. Она је попустила. Она није волела... И кад је почела да воли, да ли је могла раскинути тај ланац?... Да, могла је, предлажући њему, Ренеу, да оставе све, обоје, па да живе заједно, за навек... (Свршнће се) С ФРАНЦУСКОГ ПРЕВЕО М. М. У.