Дело

156 Д Е Л 0 селио кукавно оно што је било његова срећа, та свирепа веселост ишчезе да уступи место најгорчијој меланхолији. Познавао је сваку окуку на путу којим је ишао толико пута у заносу чежње и којим више никад неће проћи. Небо је висило, сиво и ниско, над градом. Од синоћ се изненадно повратила зима као што се често .дешава у Паризу усред пролећа, те је младо зеленило дрхтало од зиме. Кад фијакер пређе преко Сене, која је текла суморна, зелена, младић је погледа и помисли: — „Па лако је свршити...“ Потражи у свом џепу Сузанино писамце, очајно, као да се хтео сам стварно уверити о стварности своје несреће. Узе и мараму, па је помириса — дуго; — опипа рукавице, и нађе облике прстију које је толико волео. Осети да је отишао, у свом отпору против искушења, до последњих граница своје снаге, и, кад се виде сам у својој соби, после те нове оштре кризе у његовом болу, рече гласно: — „Не могу више. Мирно, готово као да је какав аутомат, он отвори фијоку свога писаћег стола, и извуче један џепни револвер, у јеленској кожи, који му је сестра поклонила, да га има кад се враћа ноћу из позоришта. Шкљоцао је. Потражи пакет метака, и омери један. — Сирота човечја машина, како је довољна једна маленкост па да се све устави! — Напуни пиштољ, загрну кошуљу, нађе левом руком место где је куцало његово срце, и наслони цев на своје груди. „Не“, рече опет гласно, „не пре него што окушам“. Ова реч је одговарала једној мисли која га је по неколико пута обузимала, коју је одбијао стално као луду, и која, сад, са јасноћом сопственом мислима у тренутку највиших решења, узимаше пред њим облик и тело. Врати пиштољ у фијоку, посади се у наслоњачу — у Сузанину наслоњачу, и зарони у бездан трагичне сањарије, где су размишљања брза као у грозници, где се израђују очајне одлуке. „Мој љубљени..." понављао јеу себи, сећајући се онога што му је Сузана писала у писму. Да, упркос њеним лажима, упркос комедији коју му је одиграла, и чије је сцене прелазио у памети, упркос њеној неваљалој вези са Дефоржом, она га је истински, она га је страсно волела. Без искрености те љубави, њихова заједничка историја бп ли се дала разумети ма у једном тренутку? Какав други разлог ју је могао бацити у његово наручје? То не беше корист? Рене је био тако сиромашан,