Дело

Л А Ж И 155. Ма како му је било мало стало до запажења, он примети да је за тих двадесет минута које је провео у чекању, Г-ђа Роле нашла времена да промени тоалету. У место собне хаљине од троугастог порхета, у којој га је примила, она се врати у лепој хаљини од црне гренадинске свиле, скројене за забаву — у врху струка врвице свиле мењале су се у врвице чипке, кроз које се погађала бела кожа кокетне удовице. Имала је у очима живљи сјај, на образима црвенију боју но обично, и, пошто је раширила на столу тражени рачун, чији рукопис је посведочавао да је оштроумна жена мислила на њега раније, она рече : — „Извините ме што сам се задржала. Нисам се осећала добро. Тако ми срце лупа!... Видите!...“ Узе младићеву руку, па је метну на њено грло, са оним осмехом у пола, у који се не би преварио ни највећи наивко. Била је погодила прекид односа између лажног д’ Алберта и његове љубазнице, ако ни по чему другом, а оно по двема посетама младе жене на празно. Значајан отказ Ренеов обавестио ју је до краја, те је помислила да из тога извуче корист за себе, било што јој се он допадао својом мушком и фином лепотом, било што је предвиђала користи сличне онима које је већ имала од студента и калфе. Била је још свежа и веровала је да је врло заносна. Али кад принесе на своје груди руку свога кирајџије и кад га погледа, виде у његовим очима тако презриву хладноћу, помешану с одвратношћу, да испусти ту руку. Она прихвати рачун и потруди се да сакрије своју збуњеност таласом речи објашњујући ту и ту појединост у рачуну фантастички повећаном, који младић не хтеде да провери. Уручи јој суму коју јој је дуговао, пола у банкнотама, пола у злату. Срамни пораз њеног љубавног покушаја не беше у њој убио рачунџику, јер она провери те плаве хартијице, окрећући их према прозору, па кад поче да броји златнике, испитиваше један за другим. Је дан златник учини јој се лак, те га куцну, па, после малог оклевања, рече: — „Приморана сам да вам тражим други...“ Тај двоструки утисак бесрамног блуда и ниске лакомости слагао се тако добро с Ренеовим мислима, да осети, за оно четврт часа за које је однео из стана у свој фијакер неколико ситница растурених по трима собама, ону страшну веселост, коју је један хумориста назвао тако опоро и тако право „веселост гробара који сарањује самог себе“. Кад се кола кренуше, та трускава кола што служе свакоме, с испрљаном чохом, у којима је