Дело

154 Д Е Л О вила!...“ говорио је у себи. Како се осети кад нађе на столу малог салона не само марамицу и рукавице, него и једно савијено парче хартије, с натписом: „За Г. д’ Алберта“, што је оставила посетивши тај стан по други пут? Отвори то писамце, рукама које су му тако дрхтале да му је требало пет минути, па да прочита неколико редова, где су сузе избрисале упола неколико речи. Вратила сам се овде, мој љубљени! Ја те преклињем још једанпут да ме видиш у нашем уточишту, преклињем те у име спомена који се у њему налазе. Реци, зар нећеш мислити на мене, у овом милом уточишту, без ужасних наступа мржње коју видех у твојим очима? Сети се нежности које сам показала према теби овде, ту где стојиш читајући ове редове. Не! не могу живети ако сумњаш у оно што је једина истина, једина у мом животу. Ја ти понављам, нисам ни озлојеђена, ни увређена, ја сам у очајању; а ако ти то не осећаш, значи да ти ја више не могу улити никакво осећање, јер у овом тренутку у мојој души нема ничег другог до моје љубави и мога бола. Збогом, мој љубљени!... Колико пута сам ти говорила те речи на прагу ових врата! И затим сам додавала: До виђења... А, сад, требало би да је то збогом заиста, на мојим уснама и на моме срцу. Али да ли је могуће да је то за увек и на овај начин?... „Збогом, мој љубљени", понови младић. Могао је да стеже срце колико хоће: те тако просто нежне речи, ти зидови, мисао да је Сузана долазила ту, без наде да га види, као у хаџилук за протекле часове, све га је бацало у стање луде осетљивости, против које се узалуд борио. „Њен љубљени!" понови изненадно и бесно, „а другом се давала за новац!... Како сам подлац!...“ Да би се отргао од таласа туге која је наваљивала на њега у тој самоћи, изађе из собе нагло и зазвони на вратима Г-ђе Роле. Сладуњаво лице подводаџике појави се на ошкринутим вратима. Она уведе младића у свој салон, испуњен намештајем који јој је преостао од првог салона. Кад јој рече да излази коначно из њеног стана, њено лице не могаде сакрити да јој то није право. — „Али рачунчић није готов...“ одговори она. „Ја могу причекати“, одговори Рене, па бојећи се да у соби, из које је изашао, не падне поново у очајање, додаде: „Ако вам не сметам, ја ћу чекати овде...“