Дело

СОЦИЛАЛНИ ПРЕГЛЕД 159 од искључиво индивидуалног значаја. То не смеју бити узрочне везе, које се појединачно појављују, већ на против, социологија има да пронађе такве типичне узрочне односе, који се понављају и од опште су важности. Са овим констатовањем морамо се задовољити и избећи једно сасвим незгодно питање, које би нас сувише у страну одвело, наиме питање, да ли се у опште може у томе успети, да се у области друштвеног живота утврде онаке узрочне везе од општег значаја, какве смо навикли да означујемо природним законима. То питање нема овде начелне вредности. Ми се држимо дакле тога, да социологија има за предмет истраживање узрочних веза друштвеног живота, и то таквих веза, које су од општије важности. Из каквих се разлога Наполеон решио на поход у Русију, није такво питање, које би социологија могла поставити, пошто овде имамо посла са једном појединачном узрочном везом. На против питање, зашто има ратова у времену капиталистичке привреде, или под још општије одређеним условима, јесте једно социолошко питање, пошто се односи на такву узрочну везу, која обухвата типично понављање читаве групе индивидуалних узрочних редова. Социологија је дакле најопштија узрочна наука друштвеног живота. Она посматра тај живот као један део природе. Друштвени живот обухвата и правне појаве, па се и ове дају посматрати са гледишта узрочних веза. Наука која се бави тим истраживањима, јесте један особени део социологије, који се може назвати правном социологијом. Присталице позитивизма биле су отуда склоне, да у овом делу философије гледају и право поље рада правне философије. Позитивизам, који је тежио да целокупну философију претопи у природне науке, није ни правној философији могао да стави у задатак ништа друго, до један особени део најопштијих узрочних ланаца. С тога је по позитивизму онај део социологије, који је требао нарочиту пажњу да обрати на правне појаве, постао једина могућа иравна философија, или, још боље говорећи, правна философија се по позитивизму имала изгубити у социологији. Правна философија по позитивизму у опште није могла постојати ван социологије. Као што се философија вере, морала и естетике претворила у социологију вере, морала односно уметности, тако је са гледишта натуралистичког и правна философија прешла у правну социологију. Са гледишта натуралистичког питање, које се овде поставило, нема у опште никаквог смисла. Ако