Дело

164 Д Е Л 0 није и прво појављено начело о немогућности природног права у ствари било једно социолошко начело, ма да је то врло малопознато, зато што се опо није представило под именом социологије. Кад је историска правна школа указала на по природи нужну промену правних појава, нагласила везу њихову са народним духом, како се она то била изразила, истакла напред историску а тиме и културну условљеност права и самим тим утврдила немогућност постојања непроменљивих правних правила, она је у ствари поставила само неколико социолошких истина. Истина, историска правна школа могла је са свога гледишта утврдити само фактички развитак сваког права, па ипак то констатовање припомогло је, да се човечанство преко права разума врати разуму. Кад је дакле говор о унапређењу правне философије путем социологије, мора се пре свега имати у виду она социолошка школа, која је носила име историске школе. Није потребно нарочито да се каже, да истина, коју је историска школа изрекла о природном праву, није могла ни од историске школе, нити од друге које савршеније социологије дефинитивно да се докаже. Јер најзад фактична промена и ток културних појава, чису могли ништа позитивно да утврде о правилности или неправилности. Последњу реч у овом питању морала је социологија да остави критичној философији, која је већ из саме себе морала доћи до сазнања, да у опште нема, нити може бити непроменљиве правичности материално-правних правила. Тиме се ни у колико не мења историски факат, да је философија онај плодом крунисани подстрек на самосвест и на најодлучнији корак, који је у опште учинила за свога хиљадугодишњег трајања, примила од социологије. Феликс Шомло.