Дело

16 Д Е Л О Нико је не чу. Девојку је обузимала ватра све више. Слика Чедомира, оне сенке од крова и загрљаја није ју остављала. Глас часовника наносио јој оне опојне тонове и шапутао неке полуразумљиве речи. У једном тренутку, девојка несвесно збаци са себе покривач, и оста тако, изваљена на леђа, полуоткривена и дишући дубоко, жедно, као да се подавала млаком ваздуху који се сад завлачио под њено рубље. — Шта ја ово чиним од себе? — освести се Вишња, и скочи са постеље као да се брани од нечијег насртаја. У соби је било све мирно. Само је часовник откуцавао своје неразумљиво тика-так, така-тик. Хтеде да пробуди Аницу. После се застиде. Како да јој објасни то што је хтела сама од себе сакрити? Ипак, у постељу није хтела ићи. Погледа на сат. Било је још рано. Обуче своју собну хаљину, подиже један крај од завесе, и посади се крај прозора. Напољу је свитало. Кратка пролетња ноћ дизала се полако, као магла, и откривала широк шор, пун отврдлог брата, накривљене плотове, дивље шибље и један пласт сена усред мокре ливаде. Неколико певаца кречало је по селу. Девојка се осети слободнијом у присуству ове стварности. Негде зашкрипа ђерам. Један пас залаја. Посматрајући ово буђење свога села, она покуша да хладније мисли о свом сну. Вратила се из Београда одмах по оном састанку с Чедомиром на Вилинској Води. Прекинула је на кратко са целом прошлошћу. Дала је реч својој другарици да јој проводаџише за прву прилику која им се допадне. У школи је радила појачано због испита. Скупљала је по селу мотиве с чарапа, ускршњих јаја, дрвених кашика. Агитовала је међу сељанкама, да се створи школа за домаћице. Посао јој се милио. Чинило јој се да је поново рођена. Ниједна мучна мисао није мутила њену душу. — Откуд сад овај сан, овај бол ? — питала се девојка љутито. Напољу се мрак повлачио све више. По шору је играла нека сива светлост. Распознавале се коњске ногоступице у отврдлу блату. Једно бело парче неба указивало се на истоку. Звезда било мање.