Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 17 Вишња се стресе. Било јој је хладно. Пребаци један шал и поново се посади поред прозора. Пријало јој је да тако гледа како зора свиће. Нешто велико и утешно долазило јој је из тих коњских ногостуница и разлистале природе, која се, у роси зориној, купала безбрижно, разблудно. Осећала се нека јака воња на влагу, зној, на човечје месо. Чули се поново они благи тонови из сна. Кроз ваздух се преплетале оне плаве и модре траке. За први пут, девојка се подаде овом осећају, голицавом, узбудљивом, слађем од свега што е дотле окусила. Сколише је поново мисли о Чедомиру, о томе шта би било кад би постао њен муж, о њој самој. Она је зрела као зрела воћка, невина као дивља ружа. Зима је попусти. Образи јој се запламише. У срцу осети топлину. Вишња успи уснама и рече: — И Чедомир... чудна ми чуда! За њега и јесу којекакви богаљи. — Ју, господина, — додаде после поново гласно, па збаци љутито шал са себе. — Богаљ је и сам, богаљ, богаљ, богаљ. Лупну пркосно песницом о песницу и понови: — Богаљ, богаљ, богаљ!... Она је презирала сад свога драгана, тога човека са ногама као у роде, с претенциозном, превртљивом душом. Што јој се код њега допадало некад, чинило јој се сад ружно, себично, одвратно. — Мизерија! — рече презриво, устаде са свог места, пређе преко собе, па се заустави код огледала. Хтела је да види на њој самој колико га мрзи. Један крај њене хаљине био се откопчао, те се видело парче белог веза на кошуљи. Вишњу обли румен. Учини јој се да то види на некоме другом. Окрену се по соби, као да се бојала да не буде примећена, па се онда поново загледа у чипку, у кошуљу, у два округла таласа која су се дизала и спуштала испод платна. Дође јој да оде од огледала. Једна суза врцну у њеним очима. Али, нешто јаче од ње заповедало јој је сад њоме, и она раскопча хаљину до дна. Гомиле разних осећања испуњавале су сад њену душу. Као врхунац свега, била је нестрпљива жеља да напакости Чедомиру, свету, самој себи. Дело. књ. 65. 2