Дело

18 Д Е Л О Једним покретом збаци са себе хаљину. Пред огледалом је стајала Вишња у ноћној кошуљи, боса. Као ван себе, гледала је своју слику, слику не ње, него друге жене, не жене, него нечије наготе. Њене очи су добијале чудан сјај и упијале се у чипкану кошуљу, у дивна округла рамена, у румену кожу босих ногу, — Ево ме... узми ме! — промуца њен глас. Девојка је падала у све већи занос. Скупи кошуљу по зади и притеже је. Врвице на рамену прскоше. У белини платна развише се црнпурасте дозреле груди. Вишња се насмеја. Оштар смех зацика по соби. Насмеја се и оно тело у огледалу развучено, саблажњиво. — Узми ме — шапну јаче. — Узми ме — шапутала је све у соби. Платно се склиза низ мишице, обеси се о бедра, па се после поново склиза, на под. Девојка подиже руке као да се предаје цела безбожном привиђењу које се јављало на огледалу. Затим се дохвати за главу и растрже плетеницу. Плава, свилена коса, просу се као талас и упи се у њена плећа. Она крикну : — Чедомире, узми ме! — и стропошта се на под. — Колегинице? — чу се глас из друге собе. Стара девојка понови још једанпут: — Колегинице? Кад се нико не одазва, она се помоли на врата: збрчканог лица, повезане главе, згурених леђа. — Шта ти је, Вишња? — упита Аница и погледа неодређено у собу. Тек тада она виде девојку на поду. Кроз откривен прозор улазио је један ружичаст сноп првих сунчевих зракова. А даље... по шору, натрулим крововима и убогом селу, приређивала је зора величанствени ватромет. Стара девојка потрча сажаљиво да поврати своју другарицу. Али, на пола собе, она се заустави, као задржана једним грчем: пред њом је лежало наго, младо тело, забачених руку, набреклих груди, устрепталих слабина и очију стакластих као да душа сања неки ванземаљски сан; тело наго, божанствено у својој невиности, сатанско у својој наготи.