Дело

26 Д Е Л 0 тамо негде у правцу умиваонице до мог кревета, одкуд је долазио тај уздах. — Не-е... нећу... хи, хи. хи... булазни неко у сну а не знам је ли мушко или женско. Угасим свећу и легнем. Настаде кратка, мртва пауза. Већ осећам слатку угодност одмарања тела и већ ми се испрекидане, оживеле мисли мешају са сликама сна, кад нечији кревет страшно зашкрипи и растрезни ме. — Колико је сати? — као да је долазио крупан мушки глас са тог истог шкрипавог кревета. Ја ћутим и замишљам да он пита некога другога, с ким је ваљда изменио пар речи док сам ја спавао, јер сам био тврдо уверен да сам већ дуго спавао. — Не чујете ме! Колико је сати? Осећам да то питање иде мени, али ја не могу да верујем: откуд он да мене пита? Ко је он? Шта има он са мном? Јесам ли га кад видео ? Опет шкрипање и добро разабирем најпрво неко мрмљање и псовање а онда гласно викање. — Хм!... то је стока! Неће ни да ми каже колико је сати а сад је дошао с поља — и лепо чујем једну снажну руку како љутито удари по нечем. Као да је овај снажни глас и друге пробудио: настаде шкрипање кревета, мешкољење, одхукивање, уздисање. — Ко то увек ларма и не да нам да спавамо ? — зачује се тамо далеко, сасвим из дна ћошка, нечији горопадан глас. У Јерен сам да је спреман и да се бије ако устреба. — Шта овај опет ту виче? — Ћути ти матора штуко! — М-и-и-ир... — Ово је шкандал! — Безобразник! — То је број 9 и 36. — Пссссст... — Да се обојица избаце напоље! Где је Monsieur L’oeuf? — Шта је то? Шта је било? — радознало питају они који се буде или тек долазе. — Кости ћу му изломити! — Gargon !... Monsieur L’oeuf!!...