Дело

Ф Л Е Р Е Т А 27 Ја сам био број 5. Испрва сам и ја хтео да се умешам у ову свађу, али кад сам видео како се ствар заоштрава, увукао сам се у се као ћук у дупљу и само слушам поједине ријечи и реченице, како су као пљусак падале са разних крајева. Гласови су били сад мушки, сад женски, сад изазивајући, сад мирољубиви, сад нежни сад љутити, неки чак уплашени и упрепашћени. Много их се смејало а врло их је било мало који су ћутали. После сваке речи, после сваког гласа мој мозак настојао је невероватном брзином, да према месту откуд глас долази и према одјеку звука погоди, ко то говори: — да ли мушко или женско, да ли старо или младо, који број и какав изгледа по прилици.. Али бука је нагло расла и доскора је свака анализа била немогућа. Једино се изнад свију чуо онај горопадан глас броја 36, тако далеко из дна ћошка. Он је викао, грдио, псовао и претио свима а највише броју 9 — ономе што је први питао, колико је сати. На велико моје изненађење овај му није одговорио још ни речи. И већ лепо разабирем, како их је половина устала из кревета и замишљам их како се у ноћним хаљинама полунаги деру, машући рукама. Још само чекам да се поотварају врата и да навале један на другога. — О боже, ослободи нас напасти! — стење нека жена до мојих врата. Ово ће заиста бити нешто озбиљно — весели се неко други. А дође и мени да тако нешто речем, само још премишљам, да ли да навалим на врата стари, слаби сто, или тешку дрвену умиваоницу. Али кад почеше ударати шакама о врата и зидове, мени се учини да се већ бију и ја скочим с кревета, навучем на брзу руку нешто одела на себе и изађем напоље. — И-и-и-их !.. врисну неколико полу нагих жена и разбегоше се којекуда. — Monsieur L’oeuf!... Monsieur L’oeuf!... Видећи ме онако разбарушеног мислеле су ваљда да сам ја први изашао да се бијем. „Таман, још би ми и тотребало!“ помислих; и толико сам се био збунио да нисам знао, да ли да се на врат на нос обучем па да бегам напоље од ове гунгуле, или да се забарикадирам у својој собици. Овако је било опасно: стајати у ходнику.