Дело

Г1ИСАЦ КОЈИ СЕ ПОНЕО СЛАВОМ — Максим Горки Није добро кад писац има много поштовалаца, није добро!’ Само ритским биљкама не шкпди сувишна влага. Храстовима је потребна умерена. Хоћу да причам о једноме младићу, писцу који је на путу ка своме циљу случајно залутао у мутљаг популарности, — о томе како се смешно и невешто он понашао пошто се нагутао талога од похвала, и шта је било с њим кад му се глава завртела од маглених испарења славе. Био је тај младић простодушан, али не баш сасвим лудак и разликовао се од другова по занату тиме што је увек био искрен и зато је сваког дана противуречио себи. Живео је он у држави, чија је литература уживала славу целога света, и кад је почео да се спотиче о прве предзнаке популарности, примио их је с неповерењем и помислио: „Чудновато! И у трубе им трубе — они не чују, а кад свирала засвира радују се и смеју се...“ Младић тај није био скроман, никако не! али он је знао. себи цену, ето у чему је ствар... И још је он знао да у његовој рођеној земљи нема народа, већ има само публике и да баш та публика ствара литерарне и остале репутације, а народ живи својим животол^, писци га се не тичу, верује у вештице, целога живота само ради али је увек гладан и сву литературу заједно с другим вештинама, које публика воли, он је кога хоћете тренутка готов да промени за врећу брашна. Али и ако је мој младић добро знао све то, ипак — он је био човек! И још поред тога сви су писци други мудрице људи мање или више ограничени. Он је почео да осећа да му