Дело

0 КОНКРЕТНОСТИ СТИЛА 73 са апстрактним описима, тако да изгледа да ови живи описи немају никакве везе са оним основним осећањем, које је у песми. Али је то само привидно. Међутим песничко откровење постаје увек под извесним утицањем и приликама околине. При своме стварању песник је имао пред својим чулним очима околину са предметима у извесноме реду. Пошто ова околина донекле утиче на његово унутарње расположење („Chaquepaysageestun etatd’ame“), он ту околину вешто уплиће у опис идеалистичке природе. Разуме се да овакво описивање има само онда ефекта, кад се само наметнуло песнику спонтано, без нарочитог тражења и извештачености ; иначе се познаје хладноћа и нехармонија песниковог спољашњег и унутрашњег света. Атајанствена природна веза између душе песникове и природе чини праву хармонију. Разуме се да ће цела ствар добити, када се ти предмети из околине насликају што конкретније. Преплитањем конкретних предмета са апстрактним и ови се апстрактни предмети чине конкретнијим. Изгледа да се на тај начин апстрактна идеја, која је у имагинацији врло нејасна, прикива за оне стварне, опипљиве предмете, за ону околину, коју песник описује. Разуме се да се у овоме не може доћи до успеха извештаченим путем, јер су песникове мисли поникле спонтано прн посматрању неке околине и предмета. Тако оне могу и код нас створити емоцију. Поред најживљег рада читаочеве имагинације немогуће је створити слику апстрактног појма. Управо сам тај израз „слика апстрактног појма“ је контрадикција. На пример, какву слику ствара реч старост која и није толико апстрактне природе? Тек после извесног нанрезања маште реч ће изазвати преставу једне старе особе са свима карактеристичним знацима старости. Ту је већ потребна живља имагинација. Једино ће код песника реч изазвати савршену преставу. Кад је тако код простих апстрактних појмова, код сложених је појмова много веће напрезање маште, а створена слика је врло слаба и спиритуелне природе. У једној фантастичној приповетци Едгара Пое-а, која се зове „Златна буба“, ужас достиже свој врхунац, кад нам песник слика околину, у којој се радња догађа. Едгар Пое, који је иначе умео на чудноват начин спојити реалистично и фантастично, био је мајстор оваквих сцена („Гавран“, „Ана бел Ли“). У овој приповетци, пошто је исцрпео све могућности и дошао до саме границе невероватности — али је никако није прешао, тако да нам све