Дело

74 Д Е Л О оно и ако фантастично ипак изгледа истинито — појачава ужас на тај начин што у најзапетијем моменту слика вечерње расположење природе. Анализом осећања те сцене види се како нам песник ствара илузију стварности својом чаробном моћи. Изгледа да смо при описивању догађаја били далеко од њега и као да нам није био тако јасан. Међутим кад писац одједном опише околину изгледа као да и ми улазимо у ту околину. Разуме се да је ефекат тиме повећан. Ужас се на тај начин повећава. Едгар Пое је био уметник тога спајања духовног, невидљивог и стварног, опипљивог света. Мајстор оваког сликања био је и Детлев фон Лилиенкрон, модерни немачки песник, који има свој оригиналан пејзаж. Лепоти целе његове поезије, која има тако лепих откровења, доприноси много и то, што се у осећањима смрти, љубави, мржње и др. свуда увлачи конкретна слика околине, која је у тај мах утицала на душу песникову. Код њега постоји природна тежња за таквим писањем. То нису конвенционални уводи описивањем природе, који се завршују апстрактним осећањима. У многим његовим песмама је готово кроз сваки стих уплетен опис природе, околине или интериера. Ту се јасно види да су песме постале лирским путем, а не путем рефлексије. У његовој песми das Stift1 се то може видети. Песма почиње са : Nach einer vvohldurchruhten Nacht, So um Glock sieben Morgens, Glock ach , Ging ich, es war im herrlichsten Mai, An einem freundlichen Spittel vorbei. и цела ce песма наставља ca тим исплетеним описом околине и времена, како је оно изгледало у томе моменту, описујући задовољство стараца у дому за старе и изнемогле. Тек на крају долази спиритуелни део песме, који је унутарњи циљ и поента песме: Alle Wetter sind verzogen, Alle Wiinsche sind verflogen.. . Готово све песме Лилиенкронове имају особину оваког начина описивања, да колорит истиче и оживљава композицију. Сваки песник има више или мање конкретности у стилу. То зависи од живописности маште појединих песника. Особина конкретног стила је лепа одлика многих модерних лиричара. 1 Detlev von Liliencron, Samtliche Werke, IX Band, S. 160