Дело

t Књига §7.

ДЕЛО A П P И Л 1913 Г O Д И H E Свеска 1. * ОТАЏБИНА •Отаџбина шта је, питао сам себе и мислио дуго, ;И још никад нисам, крај голема труда и чврсте ми воље, Успео да сазнам: зашто оно брдо, равно оно поље, Поток онај брзи, долине и шуме, тице и све друго, И живо и мртво, чим се, и са правом, добра земља моја Поноси и слави, — зашто да је лепше, нежније и веће, Него што је тамо где пролеће влада и мирише цвеће, Где су ноћи тихе и где небо плаво вечно краси боја^ Кад су људи браћа које били вере, широм света бела И кад љубав чиста, истинска и света, не познаје расе, Зашто да су мени, ал’ мојих сељака, просте грубе масе Милије и ближе нег туђинска света васиона цела? Отаџбина шта је, питао сам себе и размишљ о хладно, Док једног ми дана сељак један стари, у говору благу, - Слушај, синко, рече: - Ја сам гробу близу, гледам ову снагу Свенулу и слабу данас сутра што ће гробље оно гладно Да нахрани собом, и није ме жао. Јер воли ко даје Најдражије што je. Куд погледаш оком, на свакоме месту, Годинама дуго, и у сваком часу, ја сам ону честу Луг, њиву и реку својом запајао душом; и тихо, без rpaje, Певао сам земљи и тепао нежно ко драган драгани , И стадом са својим ја сам камен сваки и дрвета стара Походио радо и њима сам снове младалачка жара Поклањао своје, и бол, тежак, врео, кад срце ми рани.