Дело

$ ВЕЧИТИ ИДОЛ Једне зимске ноћи, у кабинету књижевника Момића било je необично живо. Док је пустим улицама хладан ветар разносио ■беле снежне таласе, он и његови пријатељи седели су крај топле пећи, разнежени, измењујући најразноврсније мисли. Разговор се испрва водио само о уметности, но убрзо се њихова пажња заустави и на многим сасвим обичним мотивима из свакидашњег живота. Дуго се ишло с предмета на предмет, али највише интересовања изазва питање о браку. Већ давно зашли у године, сва четворица матори момци, они ту и нехотице уђоше у детаље, трудећи се да што озбиљније сами пред собом оправдају свој усамљенички живот. Како то да се нико од њих не ожени? Због чега? Шта их је нагонило да се одрекну домаћег мира, о коме већина људи говори са тако много усхићења? Та питања нагрнуше једна за другима, без реда, понављајући се у све новијим облицима. И они, већ раније узнемирени вином и дуваном, пођоше за њима нервозно, донекле задихано, жељни да што пре нађу праву истину. — Право да кажем, — рече кратко сликар Стевић, гладећи своју зашиљену, плаву брадицу — ја се нисам оженио просто зато, што ми се у тренутцима чинило да је тако најбоље. — Ја, међутим, — примети озбиљно увек намргођени професор Прекић — имао сам много стварније разлоге. Нисам се оженио, јер ми је била потребна слобода. Човек је срећан кад воли и кад је вољен, али жена стално убија његову слободу: слободу његових мисли, његових осећања, целе његове индивидуалности. — Тако је, потпуно тачно, —- потврди одлучно ћутљиви •академик Илић. — Ја сам уверен да су само просечни људи