Дело

СОЦИОЛОГИЈА II ДЕМОКРАТИЈА 197 н више замарала главе појединаца, него што је успела да сиђе на улицу, којој је од увек била туђа, и да уђе у срца као страст ширсу<е маое. То је више доктринарни вербализам него социални покр^т, више интелектуално забављање еластичношћу социалне философије него стварна политичка организација. Цело његово дело "je ,само ехо некадашњих сукоба, херојски подвиг једног по6£ђе*гог противника, који се никако не признаје побеђеним. Синдикализамсе међутим, нека нам се допусти овако рећи, појавио као дете незаконитог брака између марксистичке немогућности с једне и разочараности парламентарног социализма с друге стране. Када се увидело да чиновничка држава не може да узме све у своје руке и да је далеко од тога да постане „депо среће“ свих грађана, и када су њене редове почели напуштати њени најбољи и ускакати на министарске фотеље (Вивиани, Милран, Бриан), теорија синдикализма се манифестовала једног дана Сореловим „Рефлексијама о насиљу“, као протест револуционарних пролетера против узалудних метода и таштине парламентарних бораца. Противник демократије, синдикализам се ограђује од „диктатора“ Жила Геда, творца француског социализма, Жана Жореса употребљава само као расклиматани добош који још може да зазвони на узбуну, проповеда свега једно јеванђеље: општи штрајк, и једну религију: директну акцију. Тиме социализам, како нову доктрину понекад називају, означава оно што би „маторе брадоње из 1848“ назвале револуцијом, iep ако је садашња борба демократије против традиционализма само ехо некадашњих погибија, синдикализам је прва чарка будућих. То је борба Велике Револуције са једном новом, Будућом Револуцијом, борба трећег и четвртог сталежа, борба принципа својине, светог, неотуђивог и незастаривог права са појмом Дигиеве друштвене функције, или како га већ буду формулисали. Неороајализам и синдикализам, оба антипарламентарни, заједкички нападају демократију и то није ни први ни последњи пут, да лево и десно крило у хору очекују политичку ликвидацију средине и жељно изгледају чаробну палицу хоровође. За револуциокара Емила Пужеа демократија је „несвесна већина која хоће да угуши свесну мањину"; неороајалисти на супрот већини истављају елиту створену и одржавану наследним разликама, дакле аристократију и монархију. Социалист Габриел Девил вели да је та мањина виша вољом и интелигенцијом од већине, и да је њена дужност да већини наметне срећу, онакву каквом