Дело

СОЦИОЛОГИЈА И ДЕМОКРАТИЈА. I ДЕМОКРАТИЈА И ЊЕНИ ПРОТИВНИЦИ. Борба коју данашња демократија у Француској, ма да јача. него икада, има да издржи, двојака је. С једне стране традиционализам, чија је политичка форма антипарламентарни неороајализам, а који сјајно престављају неколико познагих и омиљених књижевних и политичких имена. С друге стране синдикализам, општи штрајк и „директна акција“ које „четврти сталеж“ спрема као нову револуцију против постојећег друштвеног уређења. Као одлични глумци који употребљавају све маске, чак и својих противника, да би дошли до успеха, традиционалисти или „пророци прошлости", како их у свакодневним полемикама не баш тачно зову, говоре као преставници политичког позитивизма, историских факата, научних открића и у име традиционализма, интелектуалног индивидуализма и национализма обарају „највећу од свих заблуда — демократску заблуду1*. Али ма да су иамирисане власуље и позлаћени мачеви отишли давно у породичне ризнице, заједно са пикантним историјама племићских подвезица, ипак им је остало и сувише аристократског укуса за отмене ствари, да би се заборавили и на полтичком вашаришту одиграли свирепу улогу вештака који, гладан и у свиленом огртачу, гута ножеве и мађиском ватром засењује публицн очи. Са исто онолико достојанствене речитости и племенитог одушевљења, као и њихови славни претци, пењу се да новим идејама бране своју стару ствар и да даду може бити своју последњу реч са говорнице, испод које је санкилотска демократија толико пута пројахала већ малаксало кљусе политичког триумфа. Само, њихова је борба и поред свега тога остала у кабинетима