Дело

МАРИЈА КОНОПЊИЦКЛ 195 'врате, пе бирају путеве, већ преко непроходних поља, обраслих висофм тра"вом, преко ритова и баруштина, јуре обали да се час пре укрцају у лађу. Пета је песма У пристаништу; у њој се описује спрема за полаздк. Последња песма носи наслов Да идемо!... Готови да пођу, несрећни путници само мисле о земљи својих праотаца и шиљу јој овакве поздраве: „Идемо к теби, земљо, мајко мила, Да се поклонимо твојим пространим пољима, Не као маса, већ као сила, Не као плуг који земљу оре, Већ као гром, који пушта Бог, Да руши борове са трулом кором. Ми нисмо страх који ветар диже, Већ снага, која држи пола света! Удараћемо тешким чекићима, И сећи ћемо плугом твоја поља, Док ти се на врату не покидају ланци, Док не букне из тебе притајени огањ... Овим својим делом Конопњицка завршава своју поезију 'Слабих и потиштених. Епопејом Балцер у Бразилији она је допунила великб дело Мицкјевича Pan Tadeusz, у коме се опева •пољско племство. М. Ст. ЈанковиЋ.