Дело

ЊЕНА ИСПОВЕСТ Ја сам волела тајно годинама Смртника једног који смртан није, Ја сам му лицу облик дала сама, Ја сам му срцу казала да бије. Његова душа то је душа моја; Он је мислио што сам ја мислила... Фиктивних беше радости без броја: Не само жена — ја сам мајка била. „О, жалост, сама!“ Кад ме неко жали, Ја се радујем подижући главу И хитам тамо где су моји мали... Ја сам немилу напуштала јаву, Стварност, која ме прави створом бедним. Затварала се у слатку тишину, Заносила се дивним светом једним Ронећи својој души у дубину. И за свет овај нико није знао, Нико до мене. Волела сам ћутом. Кад је живота бич ме ишибао, Лечила сам се овим тајним кутом На дну ми душе, овим тајним грехом. Очаравало ме то чаробно место; Смејала сам каткад горким смехом, Слатким сузама плакала сам често. Ја сада плачем за оним сузама. Сад је у мени празно мртво-тио. Као у ноћи кад је густа тама. Вај! читав један свет се изгубио. Јелена Ј. Димитријезић.